Ново прекрајање Босне и Херцеговине по плану САД

Државни секретар САД Ворен Кристофер се неколико пута у Дејтону сретао с тројицом лидера бивше Југославије, али стране никако нису могле да се договоре о детаљима потписивања мировног споразума о БиХ. Преговарачки процес у ваздухопловној бази «Рајт-Петерсон» се одвијао споро и болно.

За неколико дана решен је само један, али врло важан проблем – Федерације Босне и Херцеговине, односно муслиманско-хрватске федерације. Мостар, њен главни град и место у којем се налазе све државне установе нове заједнице, требало је да представља својеврстан образац за друге нове субјекте који су настали после распада СФРЈ.

Недавно је река Неретва делила Мостар на два дела која су тешко сарађивала – хрватски и муслимански. На левој обали је хрватска полиција и хрватска валута, на десној – слабо опремљени муслимански полицајци и немачке марке – незванична национална валута БиХ, где се куне и долари због нечега нису сматрали новцем. Сад је у Мостару требало да почне да функционише јединствени систем државне управе, полиције и финансија. Постигнут је договор о томе да се у новчаном смислу привремено користи стална и у региону омиљена немачка марка.

Муслиманска страна се стално цењкала не би ли добила политичке и економске предности. Неочекивано за Американце оставку је поднео муслимански министар иностраних послова Мухамед Шаћирбеговић. Он је изјавио да своје место уступа политичару хрватског порекла. Овај поступак младог министра је очигледно показао да у највишем муслиманско-хрватском руководству никад није било слоге. У Дејтону се ових дана није решавала само будућност саме бивше државе БиХ, већ и то ко ће које место заузети у новој расподели главних улога после рата.

Неоспорним лидером се сматрао стари председник Алија Изетбеговић, који се налазио на извору конфликта. Њему је тих дана веровало становништво.

Други човек у сарајевском руководству био је премијер Харис Силајџић. Теолог по образовању, премијер је био популаран у муслиманском свету. Преко њега је у Сарајево долазио огроман новац из богатих земаља Блиског истока и Персијског залива. Силајџић се увек залагао за тврђу политику. Управо он је својевремено избацио паролу: «Укините ембарго на испоруку оружја Босни и сами ћемо постићи мир.»

Мухамед Шаћирбеговић се уписао у сарајевски тим тек лета 1995. године. Он је преузео дужност министра иностраних послова Љубјанкића који је погинуо. Шаћирбеговић је пре тога представљао интересе своје земље у УН. Бивши професионални амерички рагбиста практично није одлазио у Сарајево, али је зато стално контактирао с политичким лидерима у целом свету.

Борба сарајевских «прагматичара» и представника «тврдог правца» у Дејтону је доспевала у ћорсокак. У размену за статус Сарајева и муслиманску енклаву Горажде Изетбеговић је пристајао да преда део својих територија Србима. Радило се о крају босанске Посавине. Међутим, овде су живели претежно Хрвати из нове Федерације Херцег-Босне. Парламент Федерације је одмах изразио протест због оваквог решења. Специјалном посланицом парламента Федерације упућеном председнику Хрватске Фрањи Туђману босански Хрвати су га молили да заштити своје територијалне интересе. Утицајни и угледни Туђман којег су сви тада сматрали победником четворогодишњих сукоба у бившој Југославији дуго није могао да одговори. Тада га је више занимала Источна Славонија у којој је поново могао постати господар. Тих новембрских дана 1995. године Американци су покушавали да на све могуће начине (наговорима и претњама) убеде сву тројицу учесника у преговорима у то да ће сваки од њих добити више него што ће изгубити. Бил Клинтон је пре нових председничких избора имао један циљ – да замрзне рат у БиХ и кризу у бившој Југославији. Колико је дубоко замрзавање ово било за Балкан показали су даљи догађаји на Косову. САД и Бела кућа су до тада већ имали нову шему распада Србије. «Косовски сценарио» је већ добијао своје убрзање и ради његове реализације је требало затворити «босанско питање». Барем на папиру.

Наставиће се

Константин Качалин,