Шта ће бити после „украјинског пролећа“?

То што се дешава тренутно у Кијеву не може се назвати протестима проевропског становништва. То је државни удар са очигледним знаицима спољне интервенције. Када припадници ултранационалистичких организација покушавају да заузму на јуриш администрацију председника, а опозиција ствара у заузетој кијевској градској већници паралелне органе локалне власти, нема смисла говорити о политичкој борби.

Сценарио одвајања Украјине од Русије уз помоћ асоцијације са ЕУ полако је прерастао у право „украјинско пролеће“. Сада је већ очиглеедно да ће постојећу украјинску власт покушати да смене или лише могућности да утиче на догађаје у земљи, тачније избор се врши између жестоког и „благог“ преврата. Да су припадници десничара које су припремили западни инструктори успели да заузму администрацију председника, Јацењук и Кличко би већ прогласили себе новим законитим властима Украјине. Неуспех јуриша и одлучна дејства Јануковича су променила њихов дискурс, и сада они морају да говоре о неким провокаторима које су очигледно у Кијев довезли марсовци, а не галицијски „евроинтегратори“.

У насталој ситауцији постоји један озбиљан плус: Јанукович, његово најближе окружење и што је најважније значајни део Партије региона већ су спознали или се налазе у процесу спознаје да више немају повратка. Ако Јанукович губи власт, очекује га затвор или судбина Гадавија. Његово најближе окружење очекују исте перспективе. На десетине хиљада „регионала“ на лицу места у грчу замишља шта ће са њима и њиховим породицама урадити „евроинтегратори“ који дођу на власт са упечатљивим националистичким склоностима. За ове хиљаде функционера сасвим лојалних Јануковичу, губитак дужности и бизниса биће најмања последица доласка на власт „нових наранџастих“.

Прелазак неких олигарха који су се недавно налазили у коалиционим или квазинеутралним односима са Јануковичем на страну евромајдана извео је природну „чистку“ председниковог окружења. На недавном ванредном саветовању у Межгорју са председником је радио само најближи круг проверених сарадника. То може да се сматра сигналом да је Јанукович престао да тражи баланс између неколико групација и да одустаје од компромиса. У том контексту украјинском председнику веома би користила финансијска независност од олигарха. Могућност да се добије ова независност постоји, ако Москва дозволи да се пребаце финансијски токови од продаје гаса у Украјини на Јануковича, потпуно уклонивши из схеме украјинске олигархе. Гласине о сличном развоју догађаја упорно циркулишу у кијевској средини блиској политици. Ако овај сценарио буде реализован, Јанукович ће моћи да пређе на гушење снага и групација које прете украјинском уставном уређењу. Снаге Партије региона, надахнуте чврстом вером да их централна власт неће издати и неће поклекнути пред Западом, сасвим ће изаћи на крај са тим задатком.

Ако евроинтеграторима ипак пође за руком да зазму власт у Кијеву, то се не може сматрати крајем борбе за Украјину. Становништво Југа и Истока, под руководством локалних „регионалаца“ има све шансе да пређе на сценарио грађанског рата. Они више неће имати шта да губе, пошто ће их нова власт гарантовано лишити власништва и слободе. Својим захтевима активисти „евромајдана“ радикализују оне регионе земље чији становници су против евроинтеграција и залажу се за зближавање са Русијом. У условима успостављања отворено русофобске власти у Кијеву, регионални руководиоци Југа и Истока могу да је не признају и да предузму конкретне мере за одвајање својих региона од Украјине. Расцеп земље је фактички већ осликан. Постоје јасне „демаркационе линије“ које очигледно деле Украјину по етничкој, лингвистичкој и политичкој припадности. На који начин ће Русија утицати на процесе у тим регионима у случају реализације овог сценарија отворено је питање. Сценарио распада Украјине носи колосалне ризике за све геополитчке факторе у Европи, што оставља одређену наду у компромисно решење украјинског питања.

Евромајдан се одвија у време врло неповољно по Русију. Она треба да осигура зимски транзит преко украјинског система за транспорт гаса у Европу. У том контексту за Москву је врло важно очување бар релативног мира у Украјини и сигурности да га западне области неће блокирати.

Наредни дани ће показати чиме ће се завршити „украјинско пролеће“: стварањем упоришта русофобије и полигона НАТО-а у Украјини, њеним расколом или претварањем Јануковича у оштрог политичара који гради тврду вертикалу власти без утицаја олигархије.

Валентин Миндрешеску,