Запад везује за Асадово име одређене наде

Бивши директор Ције Мајкл Хајден изјавио је да постоји три варијанте развоја догађаја у Сирији. Једна од варијатни је Асадова победа. И у датом тренутку, ма како то ужасно звучало, управо таква варијанта може да буде најбоља. Хајден сматра да друге варијанте су ескалација сукоба између радикалним сунитских и шитских групација, као и (што је највероватније) распад земље. А то ће покренути процес распада вештачких држава направљених после Првог светског рата, уверен је бивши директор Ције.

Асаду су од самог почетка предвиђали брз пораз. Очекивало се да ће у армији и специјалним службама започети тотални распад. Појединачни случајеви дезертерства су постојали. Али масовни карактер то није стекло. Временом су аналитичари постали убеђени да се Дамаск ослања не само на војну силу, већ и на подршку одређеног дела становништва. Укратко, Асад се испоставио јачи него што су они мислили.

Специфика грађанског рата у Сирији је таква да чак неутрално становништво мора да се приближи једној од групација како би једноставно преживело. Сада на Асада рачунају не само они који су његове вере, већ и они Сиријци који су се уверили у предност стабилности у односу на револуционарну стихију.

Револуција у Сирији започела је као световни покрет за демократију, али претворила се у религиозну кланицу. Прозападно расположене грађане сменили су фундаменталисти из исламистичких групација. Борба за кретање Сирије у светлу либералну будућност преформатирана је у борбу за повратак у тамну архаичну прошлост.

Управо тога се и плашио Запад. Асадов крах прети фактичким распадом земље, њеном ликвидацијом или чак сомализацијом. Управо ова перспектива наводи САД да преосмисле свој став по сиријском питању. Говори главни уредник листа Русија у глобалној политици Фјодор Лукјанов.

- Заиста, сви трезвени амерички стручњаци сада говоре да сваки сценарио победе опозиције гори је него све остало. Какав год да је Асад, у његово време Сирија је била прилично стабилна и можда ће још бити. И ако му се дозволи да победи, проблем се бар привремено може одложити. На политичком нивоу нешто тако не може да се каже. Као прво зато што је тада нејасно шта се радило претходних неколико година. Као друго, савезници САД су тако резигнирани тиме што Обама није хтео да ратује. Али степен нежеље САД да се уплићу у нешто на Блиском Истоку од септембра расте геометријском прогресијом. Хајденова изјава показује да то више није маргинална тачка гледишта.

Несумњиво, није правилно мислити да је Запад сада пун ентузијазма према Асаду. Али како је изјавио ових дана један од водећих идеолога спољнополитчке линије САД Збигњев Бжезински, Асадова победа није тако страшна као победа његових противника, који су много непријатељскије расположени према САД.

Овде се издваја проблем Женеве-2. Постоји мишљење да Американци имају за циљ да одложе конференцију што је могуће дуже, ако не да потпуно одустану од ње. Ипак у ситуацији јачања утицаја терористичких групација у Сирији и раста непредвидивости сазивање Женеве-2 је у америчким интересима.

Тешко да ће хипотетичка Асадова победа одмах успоставити мир. Сирија је сада разједињена земља са разрушеном инфраструктуром, глади и другим хуманитарним проблемима. Све то ће бити тешко бреме за Сиријце, и опоненти Асада ће наћи нове аргументе да поново покушају да заљуљају чамац. Али јасно је да у том случају постоји бар нада у повољан исход. У свим осталим случајевима не може бити никакве наде.