Поновно ишчитавање Николаја Берђајева

Смисао живота треба да буде упоредив са мојом судбином, тако је говорио Николај Берђајев. Навршило се 140 година од рођења истакнутог руског религиозног филозофа, аутора скоро 30 књига, 150 чланака, једног од оснивача европског егзистенцијализма и... човека са драматичном судбином.

Николај Берђајев је делио судбину многих својих сународника који нису прихватили руску револуцију 1917. године. 1922. године он је био протеран из Совјетске Русије и преосталих четврт века живота провео је у емиграцији. Његова друга домовина је постала Француска, али прва домовина је заувек остала његова главна тема. Било да је то књига написана 30-их година Извори и смисао руског комунизма или рад последњих година Руска идеја. Филозофско наслеђе Николаја Берђајева је изузетно, примећује у интервјуу за Глас Русије културолог Вјачеслав Океански:

- Нико пре Берђајева није са таквим мисаоним интензитетом постављао тему слободе и стваралаштва. Осим тога, проблематику смисла битисања и пратећу тему судбине Русије. Тему велике историје као историје богочовековог општења и дубоке драме тог општења. Берђајев није био просто академски филозоф – он је био филозоф егестенијалан, мистички, и то је било у складу са атмосфером његове епохе.

Епоха Берђајева био је Сребрни век – време процвата који је руска култура преживљавала почетком 20. века. Тада су круг Берђајева чинили не само филозифи, већ и књижевници. У великој мери управо руска књижевност је створила филозофа Берђајева, сматра Вјачеслав Океански:

- Све теме израстају код њега из осмишљавања руске књижевности 19. века, која је била не просто књижевности и никаква белетристика, већ својеврсна уметничка метафизика: без Хомјакова и Гогоља, Достојевског и Толстоја то би било немогуће. Осмишљавање религиозно-филозофског и културно-филозофског потенцијала руске књижевности – у томе је такође његов колосални допринос.

Оправдавање добра била је једна од сталних струна у филозофији Берђајева, и о томе може да се прочита у његовој чувеној књизи Схватање света Достојевског. Она ни мало није изгубила своју актуалност поред дела као што су Смисао стваралаштва и посебно, уверен је Вјачеслав Океански, Ново Средњовековље:

- Ја бих препоручио овај рад Берђајева у којем он говори да ми живимо у епохи сличној погибији античког света, да су мисли најнапреднијих људи изгубиле сваки значај за садашњост, а посебно за будућност. Он говори о индивидуализму, о атомизацији дурштва, о несуздрживој похоти живота, неограниченом расту потреба... – стиче се утисак да је то написано на преласку из 20. у 21. век.

Николај Берђајев, разуме се, није био усамљен у својим трагањима. Он је припадао убедљивој плејади руских филозофа на преласку из 19. у 20. век који су извршили утицај на светску мисао.

Олга Бугрова,