Како судити капетану Севоља: по закону, или по правди?

Већ скоро две недеље пажња свих Корејаца је окренута ка трагедији трајекта Севољ. Заиста, катастрофу таквих размера Кореја није видела одвано – могуће од како се срушило здање робне куће Сампхун 1995. године.

Однос Корејаца према догађају у великој мери одређује околност да је погибија трајекта била резултат грешака и неодговорног понашања према својим обавезама од стране посаде, у првом реду капетана. Прво је он поверио управу трајектом неискусном трећем помоћнику, који је из непознатих разлога извео опасан окрет. Поред тога, ипак по пропусту капетана, на трајекту су била прекршена правила везивања терета. На крају се терет померио и трајект је почео да се брзо нагиње. Капетан је побегао с брода, не издавши на време наредбу о евакуацији и организовавши ову евакуацију на потребан начин.

Наравно, било би претерано доносити неке закључке пре изрицања званичног решења, али чињенице изгледа нико у Кореји не пориче. Капетан Ли Чун Сок постоа је објекат свеопште мржње. У свом недавно излагању председник Кореје Пак Кин Хе је чак упоредила дејства капетана са убиством. Саопштава се да је истрага већ спремна да примени одговарајући члан Кривичног законика.

Могу се схватити људи који захтевају да се капетану Лију, а можда и другим члановима посаде трајекта који су одговорни за катастрофу и погибију људи, суди не по стандардној оптужби за службени немар, већ по много тежој оптужби за убиство из нехата. Јасно је да изрицање друге пресуде предвиша много суровије казне него што је 5-годишња казна затвора која ће претити капетану у случају да буде проглашен кривим за службени немар.

Јасно је да у многим случајевима пресуда предвиђена одговарајућим законодавством може да изгледа публици или превише сурова, или напротив превише мека. Шта више у појединим случајевима таква пресуда може једноставно да противречи здравом разуму. Зато се чују гласови који позивају да се суди не по закону, већ по правди у том смислу, наравно, у којем правду схвата широка публика.

Ипак једна од основа нормалгно функционисања демократије у земљи је владавина закона, и тежња да се закон прилагоди захтевима текућег тренутка и да се изађе ван оквира закона ако се ови оквири учине неудобним, врло је опасна тежња. Управо овом логиком увек су се користили диктаторски режими, како десни, тако и леви. У неким случајевима присталице ванредних мера су биле сасвим искрене када сутврдиле да у вишим интерсима земље и друштва закон може да се занемари. Ипак, у целини увек је испадало да се игнорисање закона и јасно прописаних правила лоше заврши – између осталог за оне који прво активно подржавају слободан однос према закону.

Андреј Лањков,