Европски садизам, србски мазохизам и друге настраности

Најновије изјаве званичних представника Европске уније у Београду на јасан начин показују да Брисел са садистичким ужитком повећава захтеве од Србије за обећани улазак у ту недосањану организацију, док са друге стране упорно настојање Србије да их по сваку цену испуни – представља класичан облик мазохизма.

Дакле, погледајмо изблиза тај настрани однос. Један од последњих примера за то је изјава заменика шефа делегације ЕУ у Србији Оскара Бенедикта, који је рекао да се од Србије очекује „да се прогресивно придружује декларацијама и одлукама које се доносе на нивоу Европске уније”, а то значи обавезу усаглашавања Србије са заједничком спољном политиком Европске уније, као на пример у случају дешавања у Украјини, где се од Београда очекује осуда Русије и драстично кварење односа са њом, и то разуме се - на штету србских интереса.

Истовремено је и сам шеф делегациjе Eвропске униjе у Београду Мајкл Девенпорт, користећи излизане пароле, оценио да Србиjа има „историjски jединствену прилику да се трансформише у модерно и богато друштво уласком у Eвропску унију“. Међутим, било би добро да се осврнемо на неке најновије чињенице које по принципу аналогије демантују такву могућност и говоре нешто сасвим супротно. Наиме, победа партије Сириза у Грчкој на протеклим изборима за Европски парламент, уследила је као одговор наших балканских суседа на драстично сиромашење грађана у тој земљи, а колики дубоки очај и безнађе су захватили Грчку, најбољи сведочи податак да су британски научници са Универзитета Портсмаут доказали да је повећање самоубистава Грка директно повезано са тамошњом рецесијом, повећањем незапослености, те смањењем плата и пензија у тој држави, која је по много чему упоредива са Србијом.

Штавише, да су прилично мале шансе Србије да се „уласком у Европску унију трансформише у модерно и богато друштво“, како то са лакоћом обећава представник Брисела у Београду, доказује и писање немачког часописа Ди Велт („Die Welt“), у коме се наводи чињеница да скоро половина свих породица у Европској унији не може себи да приушти путовање на одмор због недостатка новца, што је податак који се никако не уклапа у српску перцепцију богате и размажене Европе. Још прецизније речено, то значи да буквално већина породица у Италији и Грчкој остаје код куће за годишњи одмор, а слична је ситуација и у Шпанији и многим другим земљама, па чак и у Немачкој, једној од најбогатијих земаља на Старом континенту, где једну четвртину чине управо такве породице које мучи беспарица.

Према томе, поставља се питање коме се може више веровати – олако изреченим обећањима о слатком животу који нас наводно чека „одмах иза угла“ у Европској унији, само ако се довољно стрпимо неколико деценија у чекаоници, или овим малопре наведеним примерима европског сиромашења које помињу британски научници и немачки часопис? Дакле, ако опстане тежња за задовољавањем Брисела и поред садизма којим евробирократе наговарају Србе да се на сопствену штету одрекну својих економско-политичких интереса у виду сарадње са Русијом, и да се у статусу вечитог кандидата за чланство беспоговорно „придруже одлукама које се доносе на нивоу целе Европске уније“, онда се може говорити искључиво о србском мазохизму у свом најискваренијем облику. А то се већ може квалификовати као озбиљна настраност.

Ратко Паић,