Избор индијске жене: фармерке или сари?

Странац који се први пут нађе у Индији пре свега обраћа пажњу на спољашњи изглед људи на улици. Данас је Индија једна од малобројних држава на Земљи у којој људи још увек носе националну одећу.

Наравно, реч је пре свега о женама, јер већина индијских мушкараца у току последњих деценија предност даје западном стилу. Истовремено, Индијке успевају да у сарију изгледају исто тако аутентично, као и пре неколико векова. Ипак, да ли ће успети дуго да „одоле нападима“?

Данас 80% површина продавница одеће западних марака у Делхију заузимају штандови с мушком одећом. У Мумбаију, који брже од других преузима европске или америчке тенденције пропорција ће бити потпуно другачија. На улицама мегаполиса из године у годину има све мање жена које носе сари. Боливудске лепотице се на пријемима и приликом вечерњих излазака све чешће појављују у хаљинама Dior, Chanel и Burberry .

Постепено губе свој истински значај традиционални детаљи женске тоалете. На пример, о сакралном смислу bicchiya ( прстење на ножним прстима) говори се још само у Ведама. У стара времена се сматрало да прстење помаже жени да сачува цикличну енергију која погодује женском здрављу и помаже зачећу и рађању здравог детета.

Идеја ношења прстења на ножним прстима први пут је надахнула америчког дизајнера Марџори Борел ( Marjorie Borell ). По повратку из Индије у домовину 1973. године она је организовала производњу прстења на територији САД, где је оно убрзо стекло широку популарност.

Данас се и прстење за ноге, и бинди, и наруквице за ноге, не само на западу, већ и у самој Индији доживљавају као аксесоари, а не као атрибути удате жене. Тежећи ка томе да изгледају савремено и да буду у току модних трендова, индијске жене полако, али сигурно губе своју аутентичност. Данашње Индијке возе кола, вечерају у кафићима и сигурно се пењу ка врху лествице каријере. У оваквом животном ритму логичније је на брзину обући фармерке него намештати наборе на сарију. На женским блоговима се често могу наћи изјаве да у свету у којем жене укорак прате мушкарце, оне једноставно немају снаге и времена да носе синдур и друге условне ствари. „Зашто се од нас још увек очекује да бојимо раздељак? Жене у другим земљама одавно не раде такве ствари,“ – кличу оне. Морамо се сложити с њима: у Русији, у Европи, у многим другим крајевима, жене су спремно прихватиле савремене технологије и вредности које је донела глобализација.

Међутим, прихваћене погодности глобализације, између осталог, у стилу одеће, нипошто не означавају потребу за губитком националног идентитета. У многим земљама јачају национални покрети који се залажу за очување и развој традиционалих културних вредности и матерњег језика. Индија у овом смислу не представља изузетак.

Индијске жене врло лако могу да носе фармерке кад им је то згодно. Премда у традиционалном сарију изгледају женственије и привлачније...

Ксенија Галиченко,