Румунија: траговима Француске револуције

У децембру 1989, у Румунији, уместо да се припремају за новогодишње празнике, беснело је незадовољство. Економске тешкоће и незадовољство социјалном политиком резултирали су на ужасан начин: током дана револуције убијено више од хиљаду људи, а свргнути лидер земље и његова супруга су погубљени.

Траговима Француске револуције, нова влада је покушала да пребаци политички живот земље на француски модел. Међутим, очекивања револуционара нису се реализовала чак и након неколико деценија.

Незадовољство у Румунији порасло је током 80-их година. Нестајале су полако резерве нафте, дуг је порастао. Тада је председник Николај Чаушеску одлучио да концентрише све снаге за исплату кредита. Да би то урадили, влада је одлучила да уведе квоте на увоз и извоз, чиме су се створили услови за појаву дефицитарних роба: земља је прешла на режим картица,алу су се несташице јављале и у случају неких обичних и распрострањених производа . Уведенео је и ограничавање потрошње количине воде и енергије.

Успели су да смање спољни дуг. Али је цена била висока. До 1989, социјалне тензије достижу врхунац. Онда је нашао и погодан повод: осуђен је био антикомуниста - пастор Ласло Тјокеш. А побуна је избила одједном. Владине снаге покушале да приморају силом да умире незадовољне, али само су додали уље на ватру. Даље се све одвијало брзо. 21. децембара је почео велики митинг у Букурешту. Сутрадан, пар Чаушеску је покушао да побегне из града. 25.децембра осуђени су на смрт, а затим је дошло до извршења пресуде. Истина, он је могао да избегне овакву судбину, сматра експерт Института иностранства Виталиј Журављов:

- Да је Чаушеску добровољно сишао са власти, да се није ослањао на војне структуре, било би мање жртава. Можда би и он сам преживео. У источној Немачкој је такође пао режим, али је био мање отпора. А у Румунији је другачији менталитет, сматрали су да би требало да се боре за власт.

Ипак, није све тако једноставно. Свргавајући режим, револуционари желе да добију све, по правилу прекидајуће везе са свим што је било пре њих. Најупечатљивији пример за то су екзекуције Луја XVI и Моамера Гадафија. Чаушеску опозиција не би опростила и дозволила да остане међу живима, сматра експерт Међународног института хуманитарно-политичких студија Владимир Брутер:

- Чаушеску је био превише јак лидер и људе који су дошли на власт је плашило да га оставе међу живима. Мислили су да ако он буде жив, да ће опет наћи подршку и да то може поново да изазове унатрашње сукобе. Јер, заправо, тако је и било, када су у Букурешту почели окршаји и борба за телевизијски торањ, многи блиски претходном режиму, покушали су да поново успоставе контролу над градом. Нове власти су покушале да играју на сигурно и да у корену сасеку ове сукобе.

Неколико месеци након окончања крвавих догађаја, Румунија је изабрала новог председника, основан је дводомни парламент, усвојили устав. 2004.године држава је ушла у НАТО, а након још три године у ЕУ. Али, очекивања народа нису у потпуности испуњена. Сада се чак, према економским показатељима и Бугарска налази испред Румуније. Уопште, разочарење следи након сваке револуције, говори Виталиј Журављов:

- Очекивања су увек већа него што реалност може да понуди. Пароле су идеалистичке. Сматрају да ако уклоне садашњу власт, отвориће пут у светлу будућност. Али, она није увек светла. У праски револуционарна дешавања вуку земљу уназад.

Румунија је једина држава источне Европе у којој се социјализам завшрио убиством бившег лидера. Погинуло је још неколико стотина оних који су протествовали против режима Чаушескуа. Зато је сада Румунија још и једина држава са постсовјетског простора која за последње 24 године практично није побољшала свој положај. И онда се рађа питање: да ли је тежња некаквим магловитим идеалима вредна толиких изгубљених живота?