Љиљана Смајловић: Много се извињавамо

Шта се „Политике” тиче колика је стопа наталитета? Само националисти брину такве бриге. Зар је космополити важно где се рађају деца, и што би се ту Србија гурала?

Лепо пише западна штампа да је Путин налик Хитлеру: требало је то да схватим чим је Русија почела са мерама за дизање наталитета па се, први пут у новијој историји, родило више деце него што је умрло старих.

Зато бих желела да се у име редакције извиним Светиславу Басари ако су новинари „Политике” неког навели да помисли да је „боље да нас буде више”. Ма какви боље: у праву је Басара, то би тек било зло и наопако.

Извињавам се Весни Пешић што је „Политика” патријархална. И што у јануару пуни 111 година. Лепо нам Басара јуче у „Данасу” поручује да станемо на браник старости, а не наталитета. Да смо млади као „Данас”, не бисмо НАТО бомбардовање звали агресијом, већ би се са његовим уредником Зораном Пановићем сложили да НАТО никад није бомбардовао „ниједну нормалну земљу”.

Извињавамо се и Александру Вулину што није хтео и нас да „целофанира” кад је ономад буџетским парама обавештавао читаоце НИН-а и „Печата” о 100-годишњици Колубарске битке. Прво сам се љутила, а сад видим да је Вулин у праву – „Политика” је о тој бици извештавала пре сто година, па што сад да се прави важна.

Много се извињавамо и Зорани Михајловић што је „Политика” закерала кад је она ту скоро у Закону о безбедности саобраћаја прописивала медијима како да пишу. И нека нас је Агенција за безбедност саобраћаја казнила тако што је буџетски новац за кампању „Вежи појас” дала само таблоидима. И то само онима који се штампају латиницом, и само онима који крше Кодекс новинара Србије.

Извињавамо се опозицији што је „Политика” породични лист и што не користимо реч „стока”.

Много се извињавамо Александру Вучићу што још не знамо ко нам је власник и што је пре две године обећао да ће то да истражи до краја. Такође се извињавамо и онима који су „Политику” кришом продали тајанственом власнику, ког можда нервира што се ми толико распитујемо.

Извињавамо се Јелени Милић и Петру Луковићу што објављујемо Мирослава Лазанског који их толико нервира.

Лично се извињавам Иштвану Каићу што сам му објавила само 100.000 словних знакова, а он је хтео још. Свечано обећавам да више нећу ни слова. Уједно се извињавам и Каићевом друштву у Институту за јавну политику Владимира Бебе Поповића.

Извињавам се и читаоцима што сам морала да се „извињавам” горепоменутима.