Ту смо, где смо...

Повратак наше атлетике у европско друголигашко друштво није непријатно изненађење, као што ни пласман у Прву лигу није успех.

Пласманска клацкалица или зачарана петља у којој се безмало већ деценију врти наша атлетика наставља се и по завршетку „Б” групе Прве лиге Купа Европе у Милану. Селекције Србије селе се у Другу лигу, да би идуће године (као што је то било и прошле и пре три године...) избориле пласман у прволигашко друштво.

Дакле, испадање из Прве лиге није неуспех, као што ни победа у Другој лиги и пласман у виши ранг није успех. Једноставно, то је резултат квалитета наше атлетике.

Истина, могли смо у Милану да имамо и јачи тим, да није повреда или важних индивидуалних планова. Са Оливером Јевтић, Луком Рујевићем, или спремним Драганом Перићем, Азром Еминовић, Ненадом Лончаром и још понеким, наше селекције биле би нешто јаче и ближе жељеном опстанку у прволигашком друштву, али не сме се заборавити да ни њихови ривали нису извели на борилишта апсолутно најјаче саставе.

Опет, анализом учинка наших репрезентативаца и репрезентативки, лако се уочава да је њихов бодовни салдо могао да буде и већи, да није било неких непланираних подбачаја. Али, киксеве су имали и други: Ђибилиско је у скоку мотком био пола метра испод свог рекорда; Хау 46 сантиметара краћи од свог рекорда у скоку удаљ; Водовник 1,06 м од свог рекорда у бацању кугле, Чеплакова  седам секунди спорија на 800 м, Јаворникова 1,15 минута спорија на 5.000 м, итд.

У Милану шесторо наших такмичара поставило је личне рекорде: Иван Јанковић (800 м:1:51,99), Душан Маркешевић (1.500 м: 3:47,21), Данијел Вукајловић (5.000 м: 15:24,85),  Наташа Лаћарачки (200 м: 24,92),  Марина Мунћан (3.000 м: 9:17,57) и Ана Суботић (5.000 м: 16:28,44), али нажалост ти резултати не вреде превише у европској конкуренцији.

По четворо репрезентативаца и репрезентативки Србије у Милану је поставило најбоље резултате сезоне: Марко Јанковић (100 м: 10,99), Борис Глухак (200 м: 21,87), Душан Маркешевић (3.000 м: 8:07,70), Дејан Богићевић (3.000 м стипл: 9:50,61), Марија Папић (800 м: 2:11,24), Славица Семењук (мотка: 4,10 м), Ивана Шпановић (даљ: 6,37) и Биљана Топић (троскок: 13,42). Проблем је што већина њих, чак и да су остварили личне рекорде, не би били боље пласирани и не би освојили више бодова. Изузетак су ветерани у овој екипи Богићевић и Јанковић чији су лични рекорди (Богићевић 8:55,43; Јанковић 10,34) неупоредиво бољи од миланских остварења.

Чињеница је, међутим, да је највећи део репрезентативаца, био испод својих рекорда, па и најбољих резултата постигнутих ове сезоне. Нажалост ни ту се не може наћи јак алиби за испадање, јер само су Соња Столић (1.500 м) и Дијана Шефчић (кугла) због слабих издања имале озбиљан пласмански подбачај. Столићева (лични рекорд 4:09,17)  и Шефчићева (лични рекорд: 16,41) требало је да се боре за прва три места, заузеле су седмо, односно често место.

Без сумње спортски директор Драгутин Топић и савезни тренери, чланови Стручног штаба, даће детаљнију, прецизнију и квалитетнију анализу учешћа наших репрезентативаца на такмичењу у Милану, али ни то неће бог зна шта променити.

Одговоре на суштинска питања наше атлетике морају пре свега да дају клубови и тренери који „производе” репрезентативце.  

Због чега више немамо спринтере? Зашто у троскоку у којем смо имали и првака Европе немамо такмичара који може да постигне резултат изнад 15 метара, зашто наши средњепругаши и дугопругаши, не рачунајући Маркешевића, све више заостају за некадашњим асовима, зашто немамо скакача увис који може да наследи Топића, или, зашто, велики највећи број талентованих атлетичарки и атлетичара, од којих неки у млађим категоријама имају вредна међународна остварења, као сениори постају трећеразредни такмичари?

Јасно атлетици недостају борилишта (пре свега дворана за тренинге и такмичења током зиме, као и национални атлетски центар), али недостајали су и раније, а шампиони су стварани и у местима у којима никаквих услова за атлетику није било. Тако је, рецимо, било у Ћуприји, али Ћуприја је имала Александра Петровића...