О једнакости србскога језика

Пише Др Ми­лош Ко­ва­че­вић

У на­у­ци о је­зи­ку из­два­ја­ју се са­мо три бит­на кри­те­ри­ју­ма за од­ре­ђе­ње иден­ти­те­та јед­но­га је­зи­ка. То су: 1) ге­нет­ски кри­те­ри­јум, ко­ји се пи­та о то­ме из че­га је на­стао је­зик, то јест  ко­ја му је осно­ви­ца, 2) струк­тур­ни кри­те­ри­јум, ко­ји го­во­ри ка­ква је гра­ма­тич­ка струк­ту­ра је­зи­ка, и 3) ко­му­ни­ка­тив­ни кри­те­ри­јум, ко­ји го­во­ри о то­ме ко­ли­ко је да­ти је­зик ра­зу­мљив го­вор­ни­ци­ма дру­го­га је­зи­ка.

Кад та три кри­те­ри­ју­ма при­ме­ни­мо на срп­ски је­зик, за­кљу­чу­је­мо да је то за­пра­во је­зик ко­ји је Вук на осно­ву ис­точ­но­хер­це­го­вач­ког но­во­што­кав­ског ди­ја­лек­та стан­дар­ди­зо­вао и ко­ди­фи­ко­вао за све оне ко­ји њим го­во­ре, а звао их Ср­би­ма три­ју за­ко­на: Ср­би­ма „за­ко­на грч­ко­га“, Ср­би­ма „за­ко­на рим­ско­га“ и Ср­би­ма „за­ко­на му­ха­ме­дан­ско­га“. Вук је и сма­трао и до­ка­зао, а што је при­хва­ти­ла и сва „уче­на Евро­па“ ње­го­во­га вре­ме­на, да су сви Ср­би што­кав­ци, али исто­вре­ме­но и да су сви што­кав­ци (та­да би­ли) Ср­би. Ме­ђу­тим, ни у Ву­ко­во до­ба као ни да­нас сви Ву­ко­ви Ср­би ни­су хте­ли да се зо­ву Ср­би­ма. У го­то­во две­сто­го­ди­шњем хо­ду срп­ског је­зи­ка (од Ву­ка до да­нас) де­ло­ви што­кав­ске је­зич­ке за­јед­ни­це про­гла­си­ли су се по­себ­ним на­ро­ди­ма. Два де­ла на осно­ву вер­ских кри­те­ри­ју­ма: Хр­ва­ти и Му­сли­ма­ни, с тим да ови по­след­њи се­би са­да на­де­ну­ше име Бо­шња­ци. Тре­ћи део, иако вер­ски по­ду­да­ран са Ср­би­ма, та­ко­ђе се про­гла­си по­себ­ним на­ро­дом – Цр­но­гор­ци­ма. И што је нај­ин­те­ре­сант­ни­је, сви срп­ском Ву­ков(ск)ом је­зи­ку уки­ну­ше срп­ско име и пре­и­ме­но­ва­ше га у тзв. хр­ват­ски, бо­сан­ски/бо­шњач­ки и цр­но­гор­ски је­зик.

Ни­је­дан од тих из Ву­ко­вог срп­ског је­зи­ка из­ве­де­них „је­зи­ка“, ме­ђу­тим, ни­је раз­ли­чит од срп­ског је­зи­ка: они са срп­ским де­ле исту и осно­ви­цу, и гра­ма­тич­ку струк­ту­ру (нпр. исти број па­де­жа, исти број гла­гол­ских об­ли­ка и сл.), та­ко да чи­не је­дан лин­гви­стич­ки исти је­зик. То кон­ста­ту­ју и лин­гви­сти ко­ји „за­сту­па­ју“ те је­зи­ке. Та­ко по­зна­ти хр­ват­ски лин­гви­ста Иво Прањ­ко­вић на­гла­ша­ва да су „на стан­дар­до­ло­шкој ра­зи­ни, хр­ват­ски, срп­ски, бо­сан­ски, па и цр­но­гор­ски је­зик раз­ли­чи­ти ва­ри­је­те­ти, али исто­га је­зи­ка. Да­кле, на чи­сто лин­гви­стич­кој ра­зи­ни, од­но­сно на ге­нет­ској ра­зи­ни, на ти­по­ло­шкој ра­зи­ни, ра­ди се о јед­но­ме је­зи­ку, и то тре­ба ко­нач­но ја­сно ре­ћи.

"Ако се не­тко с тим не сла­же, не­ка из­ло­жи ар­гу­мен­те“. Али­ја Иса­ко­вић, је­дан од тво­ра­ца тзв. бо­сан­ског је­зи­ка, кон­ста­ту­је да „из­ме­ђу бо­сан­ског, хр­ват­ског и срп­ског је­зи­ка не­ма су­штин­ске раз­ли­ке“, док цр­но­гор­ски лин­гви­ста Игор Ла­кић, осве­тља­ва­ју­ћи ме­сто „цр­но­гор­ског“ у си­сте­му но­во­на­ста­лих „је­зи­ка“, ка­же: „Има­ју­ћи на уму раз­ма­тра­ње о је­зич­ком иден­ти­те­ту, за­кљу­чу­је­мо да се но­во­на­ста­ли стан­дард­ни је­зи­ци раз­ли­ку­ју са­мо у сим­бо­лич­ком, ври­јед­но­сном сми­слу, док струк­ту­рал­но и ге­нет­ски они при­па­да­ју јед­ном је­зич­ком си­сте­му“. Оста­је он­да пи­та­ње ка­ко то мо­гу по­сто­ја­ти „че­ти­ри је­зи­ка“ ко­ји су по лин­гви­стич­ким иден­ти­тет­ским кри­те­ри­ју­ми­ма је­дан те исти је­зик?

Ко­ли­ко су ти је­зи­ци ко­ји су на­ста­ли пре­и­ме­но­ва­њем Ву­ко­вог срп­ског је­зи­ка за­и­ста по­себ­ни, мо­жда нај­бо­ље по­ка­зу­ју два при­ме­ра. Пр­ви је при­мер Фа­ти­ме Пе­ле­сић-Му­ми­но­вић, ко­ја је, ка­ко ка­же бо­шњач­ки лин­гви­ста Мит­хад Ри­ђа­но­вић, Бо­шња­ке „обру­ка­ла у су­сјед­ној др­жа­ви“, јер је, Ри­ђа­но­ви­ће­ве су ре­чи, „сје­ла и пре­пи­са­ла од ко­ри­ца до ко­ри­ца је­дан бе­о­град­ски уџ­бе­ник срп­ско­хр­ват­ског за стран­це“ и са­мо му на ко­ри­ца­ма уда­ри­ла име „бо­сан­ског је­зи­ка“.

Дру­ги слу­чај, слу­чај тзв. цр­но­гор­ског је­зи­ка, још је сра­мот­ни­ји. Цр­но­гор­ци су се­би до­пу­сти­ли да са­мо про­ме­не на­слов јед­ној гра­ма­ти­ци „хр­ват­ског је­зи­ка“ и про­гла­се је Гра­ма­ти­ком цр­но­гор­ског је­зи­ка. Упра­во ти при­ме­ри по­ка­зу­ју да ти је­зи­ци за­пра­во ни­су по­себ­ни је­зи­ци, не мо­гу се иден­ти­фи­ко­ва­ти као је­зи­ци по иден­ти­тет­ским је­зич­ким кри­те­ри­ју­ми­ма. Као да су­шти­ну њи­хо­вог је­зич­ког „по­сто­ја­ња“ по­га­ђа­ју афо­ри­зми А. Чо­три­ћа „Ко го­во­ри бо­сан­ски и цр­но­гор­ски је­зик, тај си­гур­но зна и аме­рич­ки, аустриј­ски, бра­зил­ски и ар­ген­тин­ски“, и А. Баљ­ка – „Хр­ва­ти, Бо­шња­ци и Цр­но­гор­ци го­во­ре је­зи­ком ко­ји од­лич­но раз­у­ме­ју Ср­би јер им је ма­тер­њи“. Ти је­зи­ци ни­су „лин­гви­стич­ки је­зи­ци“, не­го „по­ли­тич­ки је­зи­ци“.

А „по­ли­тич­ки је­зи­ци“ су они ко­ји су са­мо име­ном је­зи­ци, јер не удо­во­ља­ва­ју ни­јед­ном од на­ве­де­них лин­гви­стич­ких кри­те­ри­ју­ма иден­ти­фи­ка­ци­је „лин­гви­стич­ког“ је­зи­ка. Због то­га „пре­и­ме­но­ва­ње“ јед­но­га је­зи­ка не зна­чи исто­вре­ме­но и по­сто­ја­ње дру­гог је­зи­ка. То зна­чи да ни пре­и­ме­но­ва­ње Ву­ко­вог срп­ског је­зи­ка ни­је до­ве­ло до на­стан­ка но­вих је­зи­ка, не­го са­мо до на­стан­ка раз­ли­чи­тих име­на за срп­ски је­зик.

Да­нас за­то тер­мин срп­ски је­зик у (со­цио)лин­гви­сти­ци има два зна­че­ња. Он је об­је­ди­ња­ва­ју­ћи тер­мин за све са­мо де­ли­мич­но нор­ма­тив­но раз­ли­чи­те ва­ри­јан­те Ву­ков(ск)ог срп­ског је­зи­ка, али и по­себ­на нор­ма­тив­на ва­ри­јан­та тог об­је­ди­ња­ва­ју­ћег је­зи­ка, ва­ри­јан­та ко­ја се у не­ким нор­ма­тив­ним ре­ше­њи­ма раз­ли­ку­је од оно­га што про­пи­су­је „хр­ват­ска“, „бо­шњач­ка“ и „цр­но­гор­ска ва­ри­јан­та“.

Да је да­на­шњи срп­ски је­зик над­ре­ђен свим сво­јим ва­ри­јан­та­ма, ви­ди се и по то­ме што он је­ди­ни има нор­ма­тив­на оба књи­жев­на из­го­во­ра (и екав­ски и ије­кав­ски), док ње­го­ве ва­ри­јан­те ко­је се зо­ву „хр­ват­ски“, „бо­сан­ски/бо­шњач­ки“ и „цр­но­гор­ски је­зик“ има­ју као нор­ма­ти­ван са­мо ије­кав­ски из­го­вор. Исто је и са пи­смом, иако је ћи­ри­ли­ца је­ди­но срп­ским уста­вом про­пи­са­но слу­жбе­но пи­смо, у срп­ском је­зи­ку се ко­ри­сти и ћи­ри­ли­ца и ла­ти­ни­ца (чак не­у­по­ре­ди­во ви­ше ла­ти­ни­ца), док оста­ле ње­го­ве ва­ри­јан­те про­пи­су­ју са­мо ла­ти­ни­цу као пи­смо.

За­то да­нас срп­ски је­зик, као нор­ма­тив­но по­ли­цен­три­чан је­зик, у срп­ској фи­ло­ло­ги­ји има зна­че­ње и срп­ског је­зи­ка и срп­ских је­зи­ка, тј. он об­је­ди­ња­ва сав срп­ски Ву­ков(ск)и је­зик без об­зи­ра на раз­ли­чи­та име­на сво­јих ва­ри­ја­на­та.

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду и ФИ­ЛУМ-а у Кра­гу­јев­цу

Др Ми­лош Ко­ва­че­вић,