Андрић као бошњачки Салман Ружди

Бањалука, 3. јула – Ни недавно стављање моста Мехмед-паше Соколовића – чувене „На Дрини ћуприје” у Вишеграду – на Листу светске баштине под заштитом Унеска није могло проћи без политичких размирица. Одмах по објављивању ове одлуке, чланице сарајевског удружења „Жене – жртве рата” поднеле су захтев да се на мост постави табла која би га прогласила „местом егзекуције” Бошњака. Ово удружење, наиме, тврди да су Срби у рату стотине Бошњака са моста бацили у Дрину.

Прича о масовним погубљењима Бошњака у Вишеграду није нова, јер се , осим у штампи Федерације БиХ, годинама појављивала и по појединим западноевропским, поготово британским листовима. Међутим, као и већина босанских ратних прича, ни та није сасвим веродостојна, што не значи да утврђене чињенице, које су на располагању јавности, нису саме по себи довољно страшне.

Постоје, са једне стране, изјаве Удружења породица несталих и погинулих цивила „Вишеград 92”, које предводи Хедија Касаповић, да је у Вишеграду убијено око 3.000 Бошњака. Постоје, међутим, и подаци Хашког трибунала, као и сарајевског Истраживачко-документационог центра, којим руководи Мирсад Токача. У оптужници подигнутој за злочине почињене у Вишеграду, Хашки трибунал терети Средоја и Милана Лукића и Митра Васиљевића за стравична убиства 135 Бошњака, од којих је више од стотину побијено у само двема кућама. За саучесништво у овим злочинима (Васиљевић је већ осуђен на 15 година затвора), пред Судом БиХ одговарали су или ће одговарати Бобан Шимшић, Нешо Танасковић, Жељко Лелек и још неки.

Тврдње Удружења „Вишеград 92” побијају и резултати до којих је дошао сарајевски Истраживачко-документациони центар који је управо ових дана објавио Босанску књигу мртвих, документ у коме су изнети резултати вишегодишњих истраживања босанских и западних стручњака о тачном броју жртава у рату у Босни и Херцеговини. У Босанској књизи мртвих наведена су имена више од 97.000 жртава, припадника сва три народа у БиХ (највише жртава било је међу Бошњацима). Према Токачиним подацима, у вишеградској општини је страдало 1.760 људи – Бошњака и Срба. То чини 5,92 одсто од укупних губитака у Подрињу, рачунајући и Сребреницу. Колико је од тог броја цивила, а колико војника, у истраживању сарајевског центра није наведено, као што није наведен ни податак о националној структури убијених и несталих. И без тога, мирне душе се може рећи да већину страдалих чине Бошњаци.

Ратним страхотама у овој општини претходио је неуобичајени увод: првог јула 1991. године срушен је споменик нобеловцу Иви Андрићу (делови су побацани у Дрину), а почетком априла следеће године припадници бошњачке Патриотске лиге заузели су Хидроцентралу „Вишеград”. Главну улогу у оба догађаја имао је мештанин Мурат Шабановић, који је претио да ће брану дићи у ваздух и потопити Вишеград (који су у рату држали Срби). После рата је Шабановић, разочаран односом бошњачке власти према његовим ратним заслугама, јавно рекао да је Андрићев споменик на вишеградској ћуприји полупао по наређењу др Ејупа Ганића и Омера Бехмена, предратних лидера Странке демократске акције Алије Изетбеговића. Тврди да су му они, заузврат, обећали да ће имати предност на лицитацији за „један овећи локал на Баш-чаршији”.

Осим тога, Шабановић је казао да је лупање споменика и бацање његових делова у Дрину снимио Фадил Хајдаревић и однео га у Сарајево у централу Странке демократске акције Алије Изетбеговића. Бошњачки политичари су снимак приказивали у арапским земљама док су прикупљали новац „за одбрану БиХ” и показивали „како су Бошњаци срушили споменик ’свом Салману Руждију’”.

Проскрибовање Иве Андрића није било плод само предратног врења у БиХ. Још пре четири деценије академик Мухамед Филиповић је у тексту „Босански дух у књижевности, шта је то?” сврстао Андрића међу писце чија су дела „Босну више делила, неголи многе војске које су преко ње марширале и у њој крв пролевале”. Књижевна дела Иве Андрића, Петра Кочића, Светозара Ћоровића и других српских писаца су, навео је Филиповић, „делила и њен дух, оно основно почело једног заједничког осећања и животног односа, што га је Босна мучно, кроз хиљаду година своје тешке повести стварала”.

Говорећи претпрошле године на отварању Цареве џамије у Вишеграду, поглавар Исламске заједнице у БиХ реис ул улема Мустафа ефендија Церић је, између осталог, рекао: „Уверен сам да ће се родити нови писац, који ће написати нови, другачији роман ’На Дрини ћуприја’, у коме ће описати љубав на којој постоје ови народи и ова земља, јер ова Босна није могла опстати хиљаду година на мржњи, већ на љубави и правди”.

У критици Иве Андрића још даље је отишао председник Бошњачке заједнице културе у Тузли Мухидин Пашић. Он је, образлажући пролетос предлог „Препорода” да се у Тузли укине Улица Иве Андрића, рекао да се Андрић налази „у ланцу” креатора „национално-шовинистичког пројекта ’Велика Србија’” и оптужио великог писца за „патолошку мржњу према муслиманима и исламу”. „Да је жив, вероватно бисмо покренули утврђивање његове одговорности за злочине у Босни, за све страхоте које су се догодиле бошњачком народу”, казао је Пашић.

Коментар оваквим поимањима босанскохерцеговачке историје и дела Иве Андрића је сувишан.