Град од више милиона становника, направљен на пучини неког океана и потпуно независан од обале, могла би да постане уобичајена појава на нашој планети.
Како се буде повећавала популација људи на земљи, а уједно и смањивали извори хране, постоје предвиђања и идеје појединих људи да се живот са копна прошири и на море.
Бројне архитекте, биолози и други стручњаци већ праве планове о прелазним рјешењима, а док се једног дана не изгради прва Атлантида, људи из америчке организације
“Пројекат Венус” осмислили су нека од могућих рјешења.
Градови на води, који би лако могли да угосте више милиона људи и да на тај начин олакшају ситуацију становницима копна, истовремено би пружали његовим житељима разне информације о морском животу. Они би служили и као природни акваријуми, односно океанографски универзитети који би одржавали еколошку равнотежу живота под водом.
Истраживачи окупљени око “Пројекта Венус” сматрају да би становници ових нових насеобина за прехрану користили различите организме из морског окружења, који би се узгајали на посебним фармама. Као алтернативу фармама, амерички истраживачи виде изградњу посебних система који ће се искључиво користити за узгој разних облика морског живота. Ове структуре би биле опремљене тако да омогуће неометан проток воде кроз свој систем и пројектовање да не загађују своје окружење већ да чине његов саставни дио.
С друге стране, ни индустрија не би остала у запећку, пошто би овакви комплекси зграда могли да се употребљавају и за вађење релативно неискоришћеног рудног богатства, без утицаја на еколошки систем.
Штавише, оваква насеља на води би била оспособљена и да одржавају животно окружење, као и да ваде радиоактивне и друге материјале које је човјек бацио у море. На површини би их одржавале коморе које могу да плутају, што би их учинило практично непотопљивим.
Како су из ове америчке организације навели, након што би се у фабрикама произвели у дијеловима, ове конструкције би се склапале на локацијама гдје би људи утврдили да постоји највећа корист, па би се тамо учвршћивали за морско тло. Градови изграђени на овај начин моћи ће независно да се одржавају и да функционишу потпуно аутоматизовано.
Осим градова на пучини, амерички истраживачи предвиђају и изградњу објеката за становање у близини копна, што за почетак изгледа као реалнија варијанта. Зграде од бетона, челика, стакла, титанијума и разног синтетичког материјала могле би да буду изграђене у близини обала градова у којима постоје велике гужве, попут Хонгконга, Токија, Лос Анђелеса и Нјујорка. Материјал који би се користио био би пројектован тако да издржи све корозивне утицаје негостољубивог морског окружења.
Ову утопистичку организацију, чији је истраживачки центар смјештен у мјесту Венус, на Флориди, основао је Жак Фреско, проналазач и индустријски дизајнер.