Русија није задовољна радом Хашког трибунала

Посета Главног јавног тужиоца Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију Сержа Брамерца обележио је дугачак дневни ред МИП и учествовање на конференцији „Нирберншки процес: историјски и правни аспекти“. Међутим, тешко да је г-дин Брамерц остао задовољан. Заменик руског министра иностраних послова Алескандар Јаковенко, који се срео с њим, изразио је „забринутост“ због ситуације одуговлачења судског процеса због низа ствари. Руска страна се јасно заложила за што брже завршавање рада Хашког трибунала у складу с резолуцијом Савета Безбедности ОУН. А и учесници на конференцији, која је окупила представнике низа научних и дипломатских ниституција, подвргли су делатност Трибунала озбиљној критици. У сваком случају, покушаји да се он стави у исти ред с Нирберншким трибуналом изазива озбиљне сумње – сматра наш дописник Петар Искендеров.
 

Треба подсетити на то да би по резолуцијама Савета Безбедности ОУН делатност Хашког трибунала требало да се заврши у 2010. години, која је на измаку. А данас функционери Хашког трибунала говоре о потреби да се ради док не буду завршена суђења главном команданту Војске Републике Српске Генерал пуковнику Ратку Младићу, за којим се трага, и Горану Хаџићу. Истовремено, читаве епизоде злочина над Србима – пре свега на Косову – остале су у потпуности ван оквира рада Хашког трибунала, истакла је у интервјуу за „Глас Русије“ руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за познавање словенских народа РАН Јелена Гускова:

Од свих лица, које прогони Хашки трибунал 66% су Срби. Од 27 до сад ухапшених председника држава и влада, команданата и председника парламента 19 су Срби. Трибунал је Србе осудио на укупно 1000 година затвора, а на пример, Хрвате, мање од 200. Што се тиче Албанаца, одговорних за злочине на Косову и у Македонији, од лидера „Војске за ослобођење Косова“ нико није кажњен – осуђено је само неколико обичних фигура. Ван видног поља Трибунала остале су и чудовишне чињенице кад су Албанци убијеним Србима вадили органе ради продаје на европском „црном тржишту“ – које је саопштила чак и Брамерцова претходница Карла дел Понте. А од македонских Албанаца ниједан није осуђен.
 

На позадини овакве статистике јасна је сва условност – тачније, одсуство ваљаности спровођења било каквих аналогија између Хашког трибунала и Нирнбершког процеса, који је вођен против главешина Трећег Рајха. Тада су се на оптуженичкој клупи нашли скоро сви највиши чинови фашистичке Немачке, одговорни за изазивање Другог светског рата и злочине против човечанства. Пресуде Нирнбершког трибунала биле су јасне и доследне. А што се тиче Хашког трибунала очигледно је да његов циљ није свестрано разматрање околности балканске трагедије, већ вештачко наметање светском јавном мњењу њихове једостране антисрпске слике.