Власт у Европи: ко има последњу реч?

Црна кутија Европске комисије, Отмица власти у ЕУ – ове и сличне матафоре, пуне драматизма, све чешће могу да се чују у руководећим ходницима ЕУ и да се виде на страницама европске штампе. Тамо кључају политичке страсти око поделе овлашћења на капетанском мосту уједињеног европског брода.
 

Чинило би се, до недавно у Бриселу је владало одушевљење поводом ружичастих перспектива које је пред ЕУ требало да отвори Лисабонски споразум. То се тицало између осталог и демократичније расподеле овлашћења, како су сматрали многи. Очекивања су била везана за појаву у извршним структурама ЕУ дужности председника Европског савета и врховног представника за међународне послове и политику безбедности и за повећање улоге Европског парламента у регулисању унутрашњег живота велике Европе. Сада, судећи по саопштењима из Брисела и европских престоница, некадашња еуфорија знатно се стишала. Њено место заузела су узајамна прекоревања и сумњичења.
 

Ево само неколико примера последњих дана. Немачка и Велика Британија уз подршку групе скандинавских земаља заступиле су се против тежње Европске комисије, како они сматрају, да узурпира процес доношења одлука. Мада је Лисабонски споразум увећа улогу Европског парламента у разради нацрта закона, он је истовремено дао и више овлашћења Европској комисији. Како се изразио фрацуски политиколог Даниел Геген, Европска комисија извршила је узупрацију власти и доноси своје одлуке у црној кутији, затвореној од очију. Ништа мање оштро изјаснила се немачки канцелар Ангела Меркел, која је иступила недавно у Европском колеџу у белгијском Брижу. По њеним речима, у Европи се запажа фронташко мишљење. Чланови европског клуба су конструктивни део ЕУ, на котрагенти, према дефиницији неко ко је преузео поједине обавезе по договору, приметила је Меркел. Између осталог, додала је она, Европски савет је такође део ЕУ.
 

Неколико дана касније председник Европског савета Херман Ван Ромпеј прилично је оригинално захвалио госпођи канцелару за ту подршку. Боравећи у Берлину на позив фондова Кондрада Аденауера и Роберта Боша, он је скептички оценио такве кораке као што је недавни састанак Меркелове са Саркозијем у Довилу и изјаснио се против промена које они предлажу за Лисабонски споразум. У међувремену из Варпаве је стигло саопштење да шеф пољске дипломатије Радослав Сикорски категорички одбацује предлог свог колега Франка Фратинија о стварању унутар ЕУ некакве констултативне авангардке групе у саставу Велике шесторке, где би могла да уђе Пољска.
 

Колико су озбиљне страсти у благородној европској породици? Не љуљају ли оне основе Лисабонског споразума и не крше ли управљање гломазним европским бродом? Што се тиче судара интереса унутар ЕУ, наш експерт, Николај Кавешников, шеф сектора за проучавање проблема европске интеграције Института за Европу није склон да драматизује ситуацију. Таква препирања су увек постојала, сматра он. Циљ ЕУ није то да се по његовим речима достигне некакво идеално пријатељство, већ да се допринесе тражењу решења узајамно прихватљивих по њих. Поводом могућих бојазни неких суседа, између осталго Русије, поводом пукотина у здању ЕУ.
 

Колега Николаја Кавешникова из института Александар Срелков истакао је другу страну проблема.
 

Можда један део нашег естаблишмента говори о слабости ЕУ, о томе да ће се она ускоро распасти. Али то су фразе. Не мислим да то некако озбиљно може да се одрази на наше односе са ЕУ.
 

У међувремену у ЕУ се разбуктава још једно жариште страсти: спорови око буџета за 2011. Занимљиво, ко ће у великој Европи овог пута имати задњу реч?