Серж Брамерц тражи у Москви подршку

Ове недеље Москва је други пут после јула 2008. године примила представника Међународног трибунала за бившу Југославију, генералног тужиоца Сержа Брамерца. Његова претходница Карла дел Понте пред одлазак са дужности признала је да она није успела да успостави контакте са Русијом. За 8 година свог мандата покушавала је да посети Москву, мада Руси, жалила се, никада нису одбијали, али никада нису ни позивали, нису наводили тачан датум њеног могућег доласка.
 

Брамерц се састао са замеником министра иностраних послова Русије Јаковенком и учествовао у међуарнодној научној конференцији Нирнбершки процес: историјски и правни аспекти, коју је оргнанизовао Институт за општу историју РАН, Институт државе и права РАН и Московски државни институт за међународне односе МИП РФ.
 

Циљ доласка високог госта у потпуности је јасан: у новембру у СБ ће се разматрати питање продужетка мандата Трибунала, зато је клавни тужилац информисао руску страну о току судских процеса и о мерама које предузима Тужилаштво Међународног трибунала ради скоријег завршетка текућих случајева. Сергеју Брамецу су били потребни релевантни аргументи како би привукао Москву на своју страну, јер зна се да се Русија залаже за скорији завршетак рада Међународног трибунала у складу са резолуцијом СБ УН и за превођење Трибунала у механизам преостале компетенције. Шта више, Русија самтра да се суђење на основу низа предмета одуговлачи, а затим треба говорити не о продужетку мандата, већ о формама и механизмима затварања Међународног трибунала.
 

Иза сувих редов аинформација МИП о дотакнутим питањима осигурања ефикасне сарадње држава, пре свега региона, са Трибуналом, највероватније стоји разматрање хватања фактички последњег „злочинца“ – генерала Ратка Младића. Ово питање посебно је болно за Сержа Брамерца.
 

Супајући на дужност у јануару 2008. године Белгијанац Брамерц је изјавио да је апсолутни приоритет трибунала задатак хапшења и праћења у хашки затвор четири лица преостала на слободи против којих је Међународни трибунал покренуо оптужницу. Једног од њих, генерала Ратка Младића, не могу да пронађу до данас. Све своје балканске турнеје тужилац је упорно посвећивао решавању овог питања. Београд изгледа не зна где се скрива генрал, али са таквом упорношћу пред сваки долазак Брамерца покреће невиђену активност на трагању за оптуженим: војници у маскама и са оружјем у рукама изводе јавне претресе у кући супруге генерала, у стану сина, плаше снају и затим је отпуштају са посла, узимају без дозволе суда сав новац из куће сина и жене Ратка Младића и чак суседа из улице у циљу „прекидања финансирања хашког оптуженика“, полиција бескрајно испитује могуће јатаке, међу којима су познати новинари, војници, сарадници. Како би убедили Хагу у своје озбиљне намере, полиција хапси доушнике који крију генерала, укључујући тинејџере и држе их у затовору под истрагом већ неколико година. А јуче су судији забранили да изриче ослобађајућу пресуду на основу њиховог случаја до доласка Сержа Брамерца у Београд. Такав брижљив однос према главном оптуженику Међународног трибунала повезан је са тим што он поставља хапшење генерала ка главни услов за ступање Србије у ЕУ, инситира на наставку примене принципа условљавања процеса евроинтеграције потпуном сарадњом Београда са Међународним трибуналом. А ступање у ЕУ је за Србију болно питање, које је истовремено и питање очувања актуалне власти, и економске стабилизације, и паритетности у европским структурама.
 

Тим поводом што је трагање за генералом на Балкану зашло у ћорсокак, власти Србије одавно алудирају да се он крије у Русији, зато је Брамерц имао повод да зада ово питање МИП, што је вероватно и учинио. Ипак то тешко да је онај траг који може да доведе до успеха. А Брамерцу је врло потребан, јер реч је о продужетку овлашећења Међународног трибунала и о његовом реизбору на други мандат.
 

Став Русије о питању продужетка делатности Трибунала, макар и полако, али се формира. Ако је и могућ пристанак Москве по том питању, онда на неколико месеци, не више. Зато ћемо ускоро бити сведоци подвођења мрачних резултата његовог рада – 66% свих гоњенин од стране Трибунала су Срби, од 19 умрлих за време истраге 16 су Срби. Од 27 ухапшених шефова држава, команданата, премијера, потпредседника влада, министара одбране и председника парламента 19 су Срби. Срби су били осуђени на укупно 904 године затвора, Хрвати на 171, муслимани на 39, косовски Албанци на 19 година, Македонци на 12 година.
 

Док трибунал још делује, док његови материјали нису похрањени у недоступним архивима, компетентни међународни органи би требало да уопште необјективну делатност Међународног трибунла, а затим да траже не само да он буде затворен, већ и оцену делатности судија и тужилаца, а затим ослобађање свих невино осуђених. Зато по нама Брамерц треба да се позабави питањима какву ће пресуду историја изрећи самом Трибуналу, а Русија је дружна да доприносе оптимализацији тог процеса.