Видео игрице су најштетнија дечја забава

Плеј-стејшни и компјутерске игрице смањују стваралачке способности детета, тврде психолози. Деца млађег школског узраста која имају компјутерске додатке за играње лошије уче и усвајају нови материјал од својих вршњака. Ову чињеницу потврдили су истраживачки америчког универзитета Денисон.
 

У току истраживања научници су формирали две равноправне групе од дечака старосне доби од 6 до 9 година. Једној су дали плеј-стејшне с играма, а деци из друге групе је било понуђено да се разоноде на други начин – да шетају, читају књиге, комуницирају с вршњацима. Након 4 месеца донети су закључци и испоставило се да су деца којима су подељени плеј-стејшни добили мали број бодова на тестовима из читања и писања, лошије су усвајала нове материјале. Осим тога, по подацима америчких научника, зависност од игре доводи до повећане агресије и прекомерне тежине. А британски истраживачи су открили и везу између компјутерских игара и развоја рахитиса.
 

Сматра се да је проблем везаности за игре повезан с тим што деца лоше контролишу процесе узбуђености и инхибиције, међутим, постоје и једноставнији разлози, каже психолог Сергеј Кључников.
 

Везаност деце за видео игре не састоји се само у томе и не објашњава се само нервно-можданим процесима, већ пре свега везаношћу њиховог интересовања за нову, модерну и у дечјој и омладинској средини популарну разоноду. Тим пре што се ту одвијају и живахне радње, оне освајају дете, које још увек не разликује добро реални и виртуелни свет и зато све јаче урања у видео игрице.
 

Амерички медицинари су испитали преко 4.000 адолесцената и открили да се више од пола њих одушевљава видео играма. О томе како родитељи правилно да се понашају да дете не постане жртва зависности размишља психолог Сергеј Кључников.
 

Кад дете прерано одлази у виртуелни свет и превише сати проводи у њему, код њега се недовољно развијају друге спознајне и интелектуалне функције мозга и свести, то лоше утиче на општи развој. Код детета опада интересовање за сложне спознајне задатке и за озбиљне умне радње као што је чирање. Зато је нормална логика васпитања та да оно може да седне за компјутер с 11-12 година, а до тада треба формирати његова интересовања у области физичког развоја, игара и комуникације с вршњацима, и напокон, научити га на читање, на способност да ради с књигом, с уџбеником.
 

Психолог скреће пажњу родитеља на то да контрола времена, које дете проведе за компјутером треба да буде паметна, а не крута. Ако је у питању просто забрана, без занимљиве активности уместо тога – без обзира да ли је у питању учење, спорт или друга разонода, изазваће оштар протест и дете ће тајно играти игрице.