О спојивости лепоте и ума

Скепса колега и неповерење обичних грађана пред чијим очима се руше стереотипи. Таква је реакција на закључке до којих су после дугогодишњих посматрања дошли британски и амерички научници. Они тврде да лепи људи поседују већи коефицијент интелекта него мање симпатични мушаркци и жене.
 

Пре 50 година аналитичари Лондонске школе економије посматрају људе који су се родили у Великој Британији током исте недеље у марту 1958. године. Њих је скоро 17500 људи. Научници пажљиво прате живот ових Британаца, фиксирају успехе и неуспехе, а такође редовно врше њихово тестирање. Слична посамтрања са 35000 сународника воде и стручњаци истраживачког Националног центра за дуготрајно проучавање здравља тинејџера у САД.
 

Посматрачи су утврдили да деца лепих и паметних родитеља по правилу наслеђују не само физичку привлачност, већ и тежњу ка развијању, и способност доброг усвајања знања.
 

При томе узајамна веза лепоте и ума јасније се види код мушкараца. Ај кју симпатичног Британца, на пример, за 13,6% је виши од истог показатеља међу мушаркцима у просеку у земљи, а привлачне Британке за 11,4% виши него код њених сународница.
 

Према оваквим закључцима страних колега познати руски психијатар Алексеј Магалиф се односи са иронијом. Покушај научника да све систематишу одвела их је у ћорсокак, рекао је он у интервјуу за Глас Русије.
 

Шта се уопште подразумева под појом лепоте? Ако је то стање извесне хармоније, онда вероватно да. Какав је критеријум лепоте? Па и какве лепоте – унуташње, спољашње? Привлачан човек може да буде чак ружан, али притоме невероватно шармантан. Да ли је Белмондо леп човек? Али он је веома шармантан. А ако видите класичне пропорције лица, на којем нема ни борице, да, оно је на свој начин лепо. Али са друге стране на њему нема ничег привлачног – нема чари. Појам лепоте је врло субјективан. Код разних народа у разна времена критеријум лепоте стално се мењао. Свако од нас има своје критеријуме оцене лепоте.
 

Лепота је пре свега позитивна емоционална реакција на човека кога гледамо. И овде, по мишљењу психијатра, спољашњост не игра главну улогу у односима људи. Осећање које настаје међу њима непредвидиво је и ирационално. Заволевши, а управо тако ми обично називамо то осећање, можемо да изгубимо главу и да почнемо да боготворимо сасвим обичну спољашњост партнера. И за то има мноштво примера.
 

Ипак, без обзира на неразумевање од стране колега, британски и амерички истраживачи позивају на ревидирање стереотипа неспојивости лепоте и ума, што се може посебно применити на жене.