Чичин дочекао правду

БРУС - Шест деценија је правда путовала до Николе Марковића званог Чичин из Бруса, и стигла му је недавно, у његовој 87. години. Почело је једном пресудом некаквог Војног суда дивизије у Нишу 1947. године, када је осуђен на "20 година затвора са принудним радом и пет година губитка грађанских права, сем родитељских", а завршило се недавном одлуком Окружног суда у Крушевцу да је то "ништавно и да се рехабилитује и сматра неосуђиваним".
Крајем 1952. тадашња власт, зарад додворавања западним силама, прогласила је амнестију за део политичких затвореника. Тада је Никола пуштен из затвор, а његов статус се променио само утолико што је постао сужањ на слободи. Из затвора излази са 47 килограма. Костур који хода! Вечити грађанин другог реда. Без потврде да је икада био у затвору, уз стална полицијска праћења и политичка блаћења, могао је да ради само најтеже послове у локалном руднику и преживи ако може.

- Не знам, децо, како сада да се осећам правим, кад се толике године нисам ни осећао кривим. Осуђен сам тада а да се ниједан сведок на суду није појавио, чак ни они који су ме, као, пријавили. Ма, осудили ме на толику робију што сам био уз Дражу и војску краља Петра - прича нам Никола док седимо не сеновитој клупи испред Старачког дома у Брусу, где већ одавно живи.

Труди се да се концентрише на сваку реч, издају га помало немирне руке које шири и склапа са сваком замишљеном тачком на крају реченице. Подиже десни кажипрст кад хоће нешто да нагласи, али из његових уста не излази озлојеђеност.

- Мене је Други светски рат затекао на Војној академији у Београду, имао сам 21 годину. Нас питомце пребацили су у специјалне јединице Јуришног батаљона и одступили смо према Босни. Ту сам опет видео генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића, који ми је у војној школи предавао три предмета. Сећам се, топографију... После смо прешли у Србију и тог 13. маја дошли на Равну гору. Било неко хладно јутро, а нас око 150. Е, онда је почео да прилази народ. Младићи, добровољци. Да се бранимо од Немаца - прича Никола.
Дража је брзо уочио Николу, као дисциплинованог и вредног борца, па му је временом поверавао неке специјалне задатке. Највише да сачекује енглеске официре и доводи их на ослобођену територију и да се стара о њиховом боравку. Касније га је, као поверљивог човека, све више слао у инспекцију осталих јединица, да контролише рад и дисциплину. Убрзо су га због тога што је Дража у њега имао поверења, најпре шапатом "стиже онај Чичин", а после и гласно - прозвали Чичин.

- Могу доста да причам о Дражи, ал' мени се највише свидело кад је онај енглески пуковник Мекдауел, у ствари он је био Шкот, рекао да му наш Дража не личи на војника, већ на професора. Био је одушевљен колико је Дража био начитан и како је добро говорио француски. А и све команде Дража нам је започињао са: "Децо моја..." Оличење српског човека. И стално је радио на помирењу. Волео је много ону кожну јакну што доби од, чини ми се, мајора Донована. Трипут га амерички председник Ајзенхауер похваљив'о... - сећа се Чичин.
Никола је до краја рата био три пута рањаван, имао капетански чин и није хтео да иде из земље, као ни његов врховни командант Чича Дража, по чијем су се наређењу разбили у мање јединице док "не стигне помоћ од савезника и почне народни устанак" (!). Рањеног га у косовским планинама хапсе 1946. Титови специјалци. Кад говори о сопственом суђењу не подиже глас, иако је јасно да је то била фарса, али кад се помене суђење његовом команданту Дражи, одмах се усправи и диже десни кажипрст:

- Сад ово да вам кажем. Мени је на рукама умро, у затвору у Сремској Митровици, Дражин адвокат Јоксимовић. И њега, адвоката, осудили на 20 година робије! Е, он ми је причао какво је то омаловажавање на суђењу било. Они, као вајни, тужиоци Ђорђевић и Минић стално вређали Дражу да он није пуковник и да му не би дали ни две козе да чува! Стално га прекидали и провоцирали. Срамота до неба.
Супруга Јованка, девојачко Николић, умрла му је још пре 15 година. Изродили си и извели на пут четворо деце: Милоша, Милутина, Мирољуба и Радицу и деветоро унучади. Деца су расла под тегобном сенком да им је отац "народни непријатељ". Син Милутин је бранио Србију на Косову за време агресије НАТО, јер их је отац саветовао: "Србија се брани, без обзира ко је на власти!"
Питамо га очекује ли Равногорску споменицу или бар пензију. Он с неверицом одмахује руком и каже да је ова власт наследила велику несрећу одраније, али да му значи и то што је рехабилитован. Прати и светску политику и тврди да је то "енглеска политика уз амерички капитал". Чита новине сваки дан.