Ото Фон Бизмарк: пут ка срцу гвозденог канцелара

У новембру 2009. године научницима филолозима допуштено је да се упознају са писмима упућеним првом канцелару Немачке империје Отоу Фон Бизмарку. Стручњаци су добили приступ хиљадама писама из архива музеја Бизмарка, који се налази на северу Немачке. Међу писмима Бизмарку има љубавних, предлога за склапање брака, савета и молби. У једном од писама које је Гвозденом канцелару упутила некаква удата становница провинције Саар писало је: Веома сам несрећна у љубави, али знам да бисмо заједно били срећни. Добро кувам. Пуњени свињски желудац мој је специјалитет.

Ова дама је сасвим логично претпостављала да пут ка срцу канцелара Немачке империје води преко стомака. И у целини она је била у праву.

Ото фон Бизмарк остао је запамћен међу савременицима као човек који воли добро и темељно да поједе. Кажу да је за сто седао два пута дневно. При томе ручак се састојао од пет јела, праћених вином и пивом.

Страст према јелу није баш добро утицала на Бизмарково здравље и телесну тежину. 1883. године он је имао око 120 килограма, осећао се лоше. Немате рак, господине Бизмарк, рекао је један од лекара којима се обратио канцелар, забринут због тога што се лоше осећа. Ви патите од прождрљивости.

Не чуди што је гвоздени канцелар оставио трага и у кулинарској историји. У Бизмаркову част названо је неколико јела – филе морског језика а ла Бизмарк, Бизмарк салата и ролат Бизмарка. Најпознатије је вероватно немачко традиционално јело „харинга Бизмарк“. Ово јело се припрема од комадића харинге умочених у киселу маринаду. Маринада треба да буде припремљена од сирћета, соли, црног лука, бибера у зрну и ловоровог листа. Понекада се у маринаду додаје шаргарепа исецкана на ситне коцке.

Бизмарк је био познат као присталица савеза са Русијом, он је био амбасадор у Русији и добро је научио руски. Овде се упознао са руским гостопримством, које је понекада изазивало код њега недоумицу, а понекад осмех. Сваки пут када је Бизмарк боравио у Петербургу у једном од царских двораца, он је налазио доручак сервиран специјално за њега у посебној просторији који се састојао од неколио јела са три-четири сорте врхунског вина. Како се сећао сам Бизмарк „друга на царском столу уопште никада нисам имао прилику да појем. Несумњиво, у дворском домаћинству много се крало, али гости цара због тога нису патили, напротив, њихове порције биле су срачунате на обилне остатке у корист слугу. У својим мемоарима Бизмарк наводи андгдоту која се односи на Русију: гажу да је једном руски цар обратио пажњу на невиђену количину сланине која се служи сваки пут када долази Пруски принц. Испоставило се да је приликом прве своје посете принц после јахања пожелео да поједе за вечеру комадић сланине. Тражени комадић сланине претворио се приликом каснијих посета у читаве пудове.