Звезда пре пунолетства

Милан Мачван ће 16. новембра напунити тек 18 година, а већ сада се укуцавањем његовог имена на интернет претраживачима може добити „брдо” информација и низ похвалних коментара на рачун његовог кошаркашког умећа. За њега су чули и у Америци, што не чуди јер је разбио тим САД у финалу Омладинског првенства света у Новом Саду, као и у Европи, коју је „покорио” као капитен јуниорске репрезентације Србије у Мадриду. Куриозитет је да је на оба ова такмичења овог лета, једном за играче до 19 година а другом до 18, био најмлађи.

Његово име је почетком ове године уписано у бележницама ловаца на таленте многих НБА и европских клубова. Наговештај блиставе сезоне био је на најјачем јуниорском турниру у Европи, одржаном зимус у Барселони, на којем је са ФМП-ом освојио прво место у конкуренцији Реала, Барселоне, ЦСКА, Олимпијакоса, Цибоне... Проглашен је и за најбољег играча (МВП) што је поновио још два пута, на једном јаком турниру у Италији и на СП за играче до 19 година у Новом Саду. Свуда је био изабран у прву петорку првенства, па тако и на ЕП у Мадриду за кошаркаше до 18 година, као и на престижном „Најкијевом” шампионату у Атину, на којем је ФМП изгубио у финалу од Жалгириса.

У овој сезони је био један од „најзапосленијих” младих играча на свету. Од септембра је одиграо око 100 мечева у четири екипе: јуниорима ФМП-а, другом тиму ФМП-а у Првој Б лиги, јуниорској и омладинској селекцији. Узори су му Владе Дивац, Дејан Бодирога и Чарлс Баркли, мада по игри не подсећа ни на једнога од њих. Ако овако настави могао би кроз неколико година да буде „српски Карл Мелоун”. За крилног центра, високог 205 цм и снажне грађе, има добру технику.

Рођен је у Вуковару, непуне две године пре почетка рата. С мајком Маријом се накратко склонио у Нови Сад у којем им се, после рањавања на ратишту, прикључио отац Драган. Када се ситуација у Славонији смирила, вратили су се у Вуковар у којем се родила и његова сестра Јелена (13). Она се данас аматерски бави одбојком, а Милан о томе каже: „Волео бих да то остане аматерски, пошто су мама и тата већ доста живаца потрошили на мене”. У последњих 10 година су по пола времена провели у Банатској Паланци (1997-2002) и Београду у којем су и сада.

Слободно време проводи с породицом и пријатељима с којима, кад год може, оде на пиће. Воли да гледа на телевизији све врсте спортова јер га то опушта. Ученик је Прве кошаркашке гимназије – Колеџ „Београд” у Железнику и иде у једно од најтрофејнијих одељења у Европи. У истој учионици је малтене с комплетним јуниорским тимом ФМП-а, као и с двојицом саиграча из златне јуниорске селекције Филипом Човићем и Иваном Смиљанићем.

Кошарку је заволео играјући с оцем рекреативно баскет. За себе каже да је тврдоглав, упоран и сто одсто посвећен кошарци („Са шест година сам знао да ћу да постанем кошаркаш, одувек сам био амбициозан...”). О 100 мечева за 10 месеци каже да му то није тешко пало јер је кошарка његова велика љубав и задовољство. Жеља му је да остави дубок траг у кошарци.

Годе му похвале селектора Славнића који чак размишља да га прекомандује у сениоре. Он скромно каже да би био пресрећан да догодине буде кандидат за државни састав.