О делатности Асоцијације српске дијаспоре Евроазије у Москви

У Русији постоји неколико организација које се баве развојем руско-србских веза. Међу њима је Асоцијација српске дијаспоре Евроазије. Данас разговарамо са њеним извршним директором, публицистом и новинаром Радмилом Војновић. Биће речи о делатности Асоцијације. Прво о ономе што је већ учињено. Да започнемо месечним клубом српске дијаспоре који Радмила назива Душа Србије.

У јуну прошле године, кад смо се договорили са Словенским фондом да организујемо наш клуб српске дијаспоре, први гост нам је био руководилац Центра Националне Славе Русије, преводилац са србског, песник Валериј Латинин. Он је добио награду „Бранковог кола“; изузетно омиљеног популарног фестивала у Сремским-Карловцима, који сам ја као новинар у своје време пратила, правила сам емисије, хронике фестивала. Он је био наш гост и на руском језику говорио је стихове наших познатих србских песника, који је преводио. А поред тога имали смо и војнички део приче. Наш гост је био вођа руске војне мисије на Балкану и аутор изузетно квалитетне анализе „Случај Сребреница“, политиколог Владимир Азаров. Он чак помало говори србски, био је на Косову, у Босни. Била сам неколико пута гост на округлим столовима у Палати Народа Московске Думе, где постоји заиста могућност да се одржавају и одличне програме, и трибине, и изложбе. Ја сам донела са Новосадске Педагошке Академије преко 120 радова ученика различитих школа, од Косова до Новог Сада и Суботице, на различите теме  духовне, националне, културне и историјске. И то је све било у договору са директорком галерије Дома Националности. Тако да су први пут укључени радови српске деце, која су и награђена. То је било у новембру. Тако да, наравно, постоје различити аспекти сарадње. Могу да помињем сад да је недавно у Москви основана школа народних игара и обреда србског народа. Организовао је Радослав Бегуш, кореограф, који већ две године живи у Русији и дошао из Аустралије.

По речима Радмиле Војновић, школа је отворена не само за децу из српске дијаспоре, већ и за све који желе да се упознају са србском народном културом.

Прелазећи на планове за будућност, треба истаћи најмасовније акције.

Ми смо на нашем последњем скупу предложили  да у оквиру обележавања 17 векова Миланског Едикта и давања слободе хришћанима у Римској Империји, будући да је родни град првог хришћанског императора град Ниш у Србији и будући да се у последње време прича да чак постоје конкурси идеја за једино решење комплекса, посвећеног цару Константину и подизања највећег крста на свету, а много је разговора у јавности, како би требало да изгледа једино решење тог крста, мислим да је најлогичнија, најлегитимнија идеја, да Москва, Трећи Рим по пророчанству светог Филотеја из Спасо-Јелизаровског Псковског манастира, данашњи највећи покровитељ свих православних хришћана, поклони крст граду. Да, можда, Ниш добије и капелу или руски храм, посвећен равноапостолном светом цару Константину и мајци царици Јелени. То би сигурно учврстило већ постојеће духовне, политичке и братске везе два словенска народа. То је заиста таква значајна годишњица, такав јубилеј да мислим да је уместан. Поред ове идеје постоји још једна идеја. Сигурно да су многи чули да је 2007. године у част уједињења Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве био организован огроман, највећи у историји хришћанства Васељенски Крсни Ход, литија под Вифлејемском звездом пресвете Богородице из осам праваца, од којих је најдаљи био Владивосток. Више од годину дана ишле су литије, који су духовно и културно  ујединиле народ. Међутим, стицањем околности ја сам учествовала на неким форумима, скуповима и разговорима у тренутку, када је све било договорено. Подсетила сам да је управо Руска Загранична црква била рођена у Сремским Карловцима. Тако да би било добро да се у перспективи организује једна таква литија. Ми, као људи, који се баве културом и повезујемо Русију и Србију,  желимо да предлажемо такав велики Крсни Ход из Москве до Србије. Сада је питање да ли ће московски баректари обићи границе Србије, Републике Српске и Црне Горе, или ће, можда, просто аутобусом стићи до Србије и онда одређеном маршрутом повезати наше највеће светиње. И надамо се да ћемо уз подршку православних братстава, друштвених организација, Московске Думе и Државне Думе и уз Божју помоћ и благослов патријарха Кирила остварити.   

Радмила Војновић подсетила је да је у 19. веку постојао у Москви Србски дом у којем су се окупљали славенофили и црква Саве Србског. После револуције 1917. године црква, као и многе друге правиславне светиње, била је разрушена а дом је опустео. Сада се Радмила залаже за обнову Србског Дома, у којем би могла да се налази библиотека и културно-информациони центар јужних Словена. Тим пре што се србски језик сада учи на многим факултетима и у школама Москве.

Поред свега осталог, асоцијација се бави издавањем радова руских научника и историчара на тему руско-спрских веза. Један од режисера се заинтересовао за њигу Радмиле Војновић Кротка Русија о препороду монашког живота у женским манастирима. Наша саговорница планира да одржи у московском Дому Нација изложбу радова српске сликарке и иконописца Олгице Стефановић на тему старословенске писмености и калиграфије.

Разговарали смо са извршним директором Асоцијације српске дијаспоре Евроазије Радмилом Војновић.