Бухарски емири: пилав и лимунада уместо шампањца

3. фебруара 1910. године у престоници Руског царства одржан је свечани акт полагања темеља Петербуршке саборне џамије. Темељ ове џамије је положен на земљи, коју је санкт-петербуршким муслиманима поклонио Његово височанство Емир Бухарски. Бухарски емират је имао статус вазалне државе Руског царства, али су његови владари унутрашњим пословима своје државе управљали као апсолутни монарси.

Бухарски емири су били чести гости руског цара, имали су генералска звања у руској војсци и награђивани су највишим руским орденима.

У дневницима последњег руског цара Николаја II може се прочитати о томе да је доручковао заједно с бухарским емиром, који је у Русију долазио тог датума и у годинама Првог светског рата. Емир Сејид Алим-хан је 1915. године Русији дао прилог од 1 мил. рубаља за војне потребе.

Кнез Иларион Васиљчиков, који је 1908. године путовао с руском делегацијом у Бухарски емират сећао се тога како тих година емир није боравио у престоници, већ у резиденцији ван града, Кермине, која се налазила на сат времена од Бухаре. Руску делегацију је дочекивао наследник емира, потоњи последњи бухарски емир. За време ручка у башти испод прозора је свирао бухарски војни оркестар с руским капелником. Пред крај ручка, кад је наливен шампањац, емир је устао и рекао на руском: „У здравље Његовог царског величанства цара императора“. Оркестар је почео да свира руску химну. Затим је вођа руске делегације одржао здравицу у част емира и оркестар је почео да свира бухарску химну. После ручка је послужена кафа. Може се претпоставити да су бухарски монарх и његов наследник уместо шампањца, који је забрањен за правоверне муслимане, могли да пију неко безалкохолно пиће попут исте оне лимунаде.

Последњи емир Бухаре, представник династије Мангит, који је владао Бухаром све док је у августу 1920. године нису освојили бољшевици, био је Сејид Мир Мухамед Алим-хан. Он је свој доручак увек почињао јелом традиционалним у средњој Азији – шчирчојем.

С таџичког језика „шчирчој“ се може превести као млеко с чајем. Шчирчој се обично једе ујутру као доручак, ређе увече – као лака вечера. Шчирчој се једноставно припрема: у малу посуду с малом количином воде додаје се пола кафене кашичице црног чаја и кува се 2-3 минуте, након чега се додаје пола литра млека, 0,5 кафене кашичице соли и држи се на ватри док не прокува. Шчирчој се служи у традиционалној шољи, у коју се пре употребе шчирчоја додају растопљена овчија масноћа, црни бибер и комадићи лепиње. Све то се остави да одстоји како би комадићи лепиње упили млеко и масноћу, након чега је шчирчој спреман за употребу.

И наравно, омиљено јело бухарских емира био је пилав. По речима путника, „израз царска трпеза у Бухари је био незамислив: овде сви, од емира до занатлијеи сељака, имају исто јело“. Међутим, ако се у богатским породицама пилав заиста спремао свакодневно, у породицама средњег имовинског стања – једном недељно, сиромашни су пилав могли да једу на обредним пировима својих богатих комшија, које је обичај приморавао да позове на трпезу све суседе – од богаташа до сиромаха.