НАТО уранијумски напади против Либије

Претњом по живот, кршењем међународног права, тако је окарактерисао бивши министар правде САД Ремзи Кларк оружје на бази осиромашеног уранијума. Његова земља први пут је гађала њима ирачке тенкове 1991. године. Деби се очигледно Пентагону допао. 1999. године започело је НАТО уранијумско бомбардовање Југославије. Данас се светски медији шарене од саопштења о примени бомби са уранијумским омотачем у Либији.

Чињеница је да је то нуклеарно оружје. Остављајући по страни правне и моралне аспекте, не можемо да се не запитамо: није ваљда да НАТО неће моћи да сломи отпор Либијске војске без радиоактивне обраде? Тему разматра аналитичар Сергеј Гук, екпсерти – генерални директор Центра за међународна и стратешка истраживања Владимир Белоус и заменик директора Института за САД и Канаду Павел Золотарев. Обојица генерал-мајори у пензији.

Гранате, бомбе и крстареће ракете напуњене осиромашеним уранијумом, пробијају оклопљене циљеве потпуно. Због тога их воле амерички војници. У Ираку, по подацима немачких центара за проучавање проблема мира, само за време прве кампање 1991. године на Садамове трупе са земље и ваздуха обрушило се око 300 тона радиоактивних пуњења. При томе грешком њих је осетио и 21 тенк САД.

Последице гађања нису могле да се не примете. Према подацима СЗО, већ 2003. године био је фиксиран пораст онколошких обољења у пет јужних ирачких провинција, где су контаминирани били вода, ваздух и тло. Лекари су позвали на узбуну: јужно од Багдада леукемија је постала епидемија. 2009. године жалосна статистика је бројала већ хиљаде оболелих од рака сваке године.

Симптоми леукемије посебно су се очигледно испољили у Југославији, где су после НАТО бомбардовања лекари открили 4 зоне са повећаном нормом радиоактивности од 10 до 1000 пута. Уранијумско пуњење као бумеранг је погодило и саме НАТО војнике. Преко 250 италијаских војника умрло је од онколошких обољења. Само један пример: пре уранијумских напада број деце болесне од леукемије није премашивао једно на хиљаду новорођенчади. Сада их је до 10-15.

Какав је велики смисао примене радиоактивних пуњења у Либији? Без тога се никако не може? Мишљење Павла Золотарева.

Нема никаквог смисла. Вероватно са тачке гледишта Американаца постоји смисао да се још нешто испита са тачке гледишта оних задатака које треба решавати. Али како се то слаже са резолуцијом УН?

Владимир Белоус солидаран је са колегом.

Сада, наравно, нема потребе да се примењује такав вид наоружања. Мали део уранијума садржи се у њему, али приликом доспевања гелера у организам, приликом зрачења то ствара још веће тешкоће у лечењу рањених.

Тако се пред нашим очима трансформише резолуција УН о стварању зоне забрањене за летове изнад Либије. Циљ је био формулисан недвосмислено: не једноставно затворити небо, већ заштитити цивиле. И не више од тога. Да се бори на једном фронту на страни једног од противника, НАТО нико није овластио. И стим пре уз коришћење уранијумских пуњења, макар и осиромашених.

Треба се само окренути ирачком и југословенском искуству и погледати статистику смртности од рака, како би се замислило шта чека Либијце у не тако далекој будућнсоти.