Светлост на крају нуклеарног тунела – његова безбедност

Округли датум чернобилске катастрофе подударио се с протестним наступима на којима се у Немачкој и Француској окупило више хиљада људи. Захтев да се позатварају све нуклеарке без изузетка први пут је праћен категоричном паролом: атом не може бити мриан. Јапан, који се одликује високим технологијама, доказао је ово још једном, приморавши људе да се замисле о будућности енергетике.

Усавршену заштиту нуклеарних реактора суграђанима је обећала Европска комисија. Министри за енергетику Европске уније договорили су се да обаве испитивања сигурности свих активних. Међутим, спремност за категорично опраштање од „мирног атома“ нико осим Аустрије засад није изразио. За то постоје своји разлози, који се не подударају с јавним мњењем. Тему наставља аналитичар Сергеј Гук, позвани стручњак – директор Међународног центра за нуклеарно образовање, стручњак ИАЕА Виктор Мурогов.

Као хладан туш на ватрене противнике нуклеарки деловала је изјава канцелара Ангеле Меркел. Не ради се ни о каквом поновном разматрању државне политике у атомској енергетици. Баста. Стрес-тестови – изволите, колико год желите. На сеизмечку стабилност у комбинацији с разорним поплавама, падовима авиона, нападима терориста. Али да се затварају нуклеарке како би се касније зависило од испорука електричне енергије из иностранства? Ова варијанта не долази у обзир, бар за Немачку, сматра шеф кабинета. Код огромне већине становништва, које је наплашено „јапанским Чернобилом“ расположења су директно супротна. Нешто попут фобије изазване нуклеарном енергетиком. Премда ни овде није све тако једноставно. Потребна су средства, највероватније на стотине милијарди евра само за Немачку. Ко ће то да плати? Појављује се маса проблема техничког карактера. Поставиће се и питање замене извора за енергетско снабдевање, који су престали с радом. Где је рационалан излаз?

Мишљење стучњака ИАЕА Виктора Мурогова.

„На свету има укупно 440 реактора. У Европи око 200. Граде се два нова реактора у Финској и у Француској. У Европи ће у следећих 20 година престати с радом половина реактора ако не буде њихове замене. Међутим, Европа није изолована. Погледајмо шта се ради у свету.  Ту су Кина и Индија, то је половина човечанства. Кина данас годишње троши две милијарди тони угља. То је више од свих земаља ОЕСР (Организације за економску сарадњу и развој) заједно. Данас они имају 13 реактора, 10 гига вати, то је мање од два процента (енергетског биланса). До 2020. године имаће 120 гигавати, а 2050 – 400 гига вати. То је више него сад на целом свету. У Индији влада иста тенденција. САД и Канада имају 122 реактора, углавномс тара, нове не граде. Проблем је исти као и у Европи: или наставак рада ресурса или престанак с радом. Шта да се ради?

Ушли смо у нуклеарни тунел. Акумулирано је 280 хиљада тона искоришћеног нуклеарног горива, укључујући и плутонијум. Без обзира на то да ли затворимо нуклеарне реакторе или не, оно никуда неће нестати. И што је главно: једини инструмент за довођење у безбедан облик искоришћеног горива јесте прерада. Плутонијум се може спалити само у реактору одређене врсте – с брзим неутронима.

Нуклеарна енергетика није настала случајно. И алтернативни извори и органски су већ сви одавно познати. Данас 85 одсто целе наше енергије у укупном енергетском билансу отпада на органику. Сва нуклеарна енергетика се стварала ради замене макар половине органске. Међутим, атомска енергија учествује само у електроенергетици. А то је трећина укупног енергетског биланса. Односно, практично смо за 20 процената смањили потрошњу енергетских ресурса“ .

Међутим, никога не привлачи да живи с темпираном бомбом у џепу. Еколози на целом свету не престају да понављају: време је да се пређе на обновљиве изворе енергије. И наводно, у ту сврху се издвајају средства и то не мала. Зашто човечанство деценијама гази у месту?

Објашњава Виктор Мурогов:

„И уређаји који раде на сунце и ветар могу да производе енергију. Али каква је то енергија? Грубо речено, индустрија не може да је користи. То је променљива енергетика, која се мења у току дана и у току године. И зато индустрија не може да се оријентише на њу. У току године она мења своје оптерећење 4-5 пута. На један мегават атомске енергетике треба градити 4-5 мегавати ветрењача. Уместо једног реактора Аустријанци су нудили Чесима да саграде пет хиљада „ветрењача“.

Атомска енергија је очигледно наша судбина, закључује стручњак, зато треба решавати задатак обезбеђења глобалне безбедности, а не седети и кукати: шта ће сад бити с нама?