Ренесанса десног популизма у Европи

Од трећине до половине недавно анкетираних европљана незадовољно је насиљем странаца. Већина је убеђена: владајуће странке се не брину за њихове проблеме. Осећај беспомоћности тера људе да се окрећу десној опозицији, која је научила да артикулише мисли ћутљиве већине. Невоља је што популисти и екстремисти, када би се нашли на власти, не би могли да испуне ни половину обећаног. Између осталог, да очисте земљу од такозване „придошле криминалне нечисти“, да гарантују радна места за сопствене грађане, да повећају плате, пензије, доприносе.

У 15 националних парламената Европе заседају данас десни популисти и радикали. Од Скандинавије до Италије и Француске. На примеру холанске Странке слободе може се видети да су њихове предизборне пароле мелем за душу бирача. Бугарска и Румунија да се избаце из ЕУ, Турска да се тамо не пусти ни на пушкомет, а суме од више милијарди у благајну ЕУ хитно да се врате. Сличне пароле могу да се нађу и код популиста у другим земљама – у Финској, Данској, Шведској, Енглеској. Идеја међунационалне хармоније, обогаћивања европске културе на рачун имиграната се срушила, не издржавши судоаре са реалношћу. Али, можда и не треба асимиловати националности против њихове воље, по наредби одозго? Одговара експерт Института за Европу Владислав Белов.

Против воље немогуће је асимиловати. А искористити искуство Русије са њеним примером асимилације вероватно је могуће. Велика Британија, Француска, Немачка – примери су непромишљене имиграционе политике. Добровојно битан део миграната не планира да прихвата норме и правила усвојена на оним територијама куда теже ради добијања социјалне помоћи, доприноса. Тачније вии стандард без улагања и једне паре у онај социјални механизам чијим благом се користе. Овде је задатак државе да спроводе политику регулисане емиграције. Пример је Канада, где се врши прилично строг одабир будућих грађана земље. Одмерена миграциона политика се гради годинама.

Иста питања дају слику далеку од оптимизма. Нека убеђења (могу се назвати предрасудама), раширена су међу обичним грађанима. Странци су легло криминала. Они одузимају од европљана радна места и јефтине социјалне станове. Они су неуредни, неваспитани и не поштују обичаје земаља које су им дале уточиште. Трећина анкетираних убеђена је да је бела раса супериорнија – богат извор за ловце на људске душе који оперишу на десном крилу. Непријатељска расположења посебно се фиксирају према муслиманима, које сматрају извором међународног тероризма.

Посебна специфика је код источноевропских земаља које не пате од вишка миграната. Али тамо постоји сопствена напаст: националне мањине. Обавезан раздражујући фактор су Роми. Иза њих су Јевреји, према којима се непријатељски односе у Мађарској и Словачкој. У Бугарској традиционално не воле Турке. И, коначно, објекат непријатељства свугде фигурирају хомосексуалци. Расположења су типична  хранљива средина за ултрадесне бактерије.

Није једноставно наћи одмерени баланс миграционе политике. Можете се солидарисати са Берлуконијем, кога подржава Саркози: никаква толеранција према странцима криминалцима. Можете симпатизирати оне који покушавају да утврде свој ред у туђем манастиру. И једно и друго је лоше. Али ако се не тражи излаз, невоља може да буде безнадежно запуштена.