Три приче о спорту

У Владивостоку је завршен шампионат Русије у једриличарству. Највећа регата Далеког Истока Куп залива Петра Великог-2007 завршен је победом спортиста из Приморја. У шампионату Русије у једриличарству у класи једрилица Конрад-25Р учествовало је 50 једрилица. За 10 дана су оне савладале растојање 500 миља кроз Јапанско море, што је једнако скоро хиљади километара. Пет етапа различитих релација, најдужа од којих је била од 500 километара, савладано је за неколико дана. Сваке године Куп залива Петра Великог се одвија на различите начине, мада на дистанцијама су контролне тачке исте, али временски услови утичу на стратегију савладавања дистанце.
Ове године је повремено дувао јак ветар, све до олује, падала је киша. Међутим, управо то омогућује да се испоље професионализам, слога посаде и срећа, — сматра капетан једрилице Рок-н-рол Илија Јермаков.
«Положај лидера се стално мења. Час добијеш, час губиш. Послдње трке смо половину дистанце били други, затим смо се ноћу изгубили приликом лавирања, те смо стигли пети. Иначе су трке веома интересантне. Стигли смо и да препланемо, и покиснемо, и чекамо ветар, и добро пловимо на једрима».
Приморска акваторија се сматра за најбољу приликом такмичења у једриличарству. Тамо долазе не само домаћи, већ и страни спортисти. Овог пута је била блиска победи јужнокорејска посада Тандоре. Идуће године ће се она поново борити за победу.
Све награде светског шампионата у класи једрилица Конрад-25Р су добиле посаде из Приморја. Златну медаљу је добила једрилица Маестро, чији капетан Максим Лагутенко и његова посада су већ више пута потврдили звање најбољих.
«Свакако, било је тешко. Пловили смо дуго, а једрилица је мала, дакле није комфорна. Веће су једрилице брзо прошле, а оне од 25 стопа плове споро, скоро три дана, зато је било тешко».
Беспрекорна организација данашњих такмичења била је главни разлог да ће идуће године регата бити опет одржана у Приморској покрајини, и то биће одржано истовремено 2 шампионата земље у једриличарству за једрилице различитих класа.

Руски алпинисти су се вратили из Пакистана после јединственог успона на најсложенији врх од преко 8 хиљада метара – врх К2 (висина 8611 м). Они су прошли маршрутом, којом се нико никада пењао — централног дела стрмог бастиона Западне стене и стигли на врх, где су ставили државну заставу Русије.
Врх К2, који се налази у планинама Каракорум на граници Пакистана и Кине, од почетка протеклог века су покушавали да освоје експедиције из различтих земаља. Успели су само Италијани 1954. године. Пре почетка данашње експедиције било је већ прокрчено 10 маршрута. Међутим, Руси су изабрали најтежи – преко стрмог бастиона Западне Стене: овде на висини 6500 метара планина се стрмо диже увис.
Тим руских алпиниста је био подељен на групе, које су наизменично крчили пут на врх. Сметали су им временски услови: температира 20 степени испод нуле и јак ветар. Морали смо да идемо на висини изнад 8 километара све до груди у снегу, и то без коришћења апарата за кисеоник, — каже шеф експедиције Виктор Козлов.
«Како се одвијао успон? – Напето, јер нам је сметало време – то је ипак најсевернији врх изнад 8 километара, а прогноза времена није увек тачна. Иначе, то је озбиљна планина. Андреј Маријев је први ступио на врх. Тог дана нисмо очекивали да ће он моћи да то уради. Његова група је радила у горњем логору на висини од 8400 метара. Алпинисти су кренули у извиђање да прокрче пут кроз снег и погледају шта треба даље да раде. Иначе смо стално на вези. Кроз неколико сати смо чули глас Андреја: Момци, ми смо на врху! Главно је да нам је планина дозволила да уђемо и да изађемо, сви смо се вратили живи и здравии».
Према мишлењу стручњака, за наредних 10 година тешко да ће неко поновити успон на Западну стену. Сами учесници експедиције за сада не знају који ће врх бити следећи. Могуће је да ће они одлучити да се попну на К2 у зимском периоду – то још нико није покушао.

«Сели смо на дрвене сандуке око ватре, међу кокосима и ананасима, дрвени идол је уперио непомични поглед у нас, у даљини се чуло ритуално певање афричких становника… Путник је почео своју причу о загонетном континенту. То је било у рану јесен, у центру Москве, у савременој згради Информативне агенције РИА, причао је познати руски спортиста и путник Артем Ростовцев. који је учествовао у Првој Међународној Експедиции Old Spice Africa Expedition 2007, те је пресекао тај континент са југа на север за 150 дана».
12500 километара, вожња бициклима, квадрациклима, трчање, сплаварење низ реке, пењање на врхове, колебања температуре од 10 испод нуле до 47 изанд нуле у сенци, посета 10 земаља, различите политичке ситуације, различити људи, културе, религије, животиње и биљке — дакле, права искушења за праве мушкарце.
Артем Ростовцев се од малих ногу бавио атлетиком, а затим је почео да се бави новом за нашу земљу врстом активног одмора — тркама, које траже од учесника да савладавају сложени рељеф на различите начине, зато се наш херој бави многим спортовима – алпинизмом, пењањем на стене, маунтинбајком. Артјом је стручњак за разраду апаратуре, он је победник међународних такмичења, у његовом пасошу више нема места за визе: он је обишао много земаља од Новог Зеланда све до Киргизије, од Бразила до Пољске. Посетио је он и Африку.
«Знате ли, људи на различите начине доживљавају срећу. Ја морам сам да видим и осетим то, о чему други причају. И то не смо да осетим, већ и радим физички. Зато сам се прикључио тој експедицији».
Како је писао совјетски песник, «од таквих људи би се могли правити ексери», јер они су гвоздени: могу по 6 до 7 сати да се крећу у најтежим климатским условима, пењу на скоро неприступачне врхове и сплаваре низ опасне реке. Такви људи су обузети духом авантура, тежњом да провере своју чврстину и упорном нежељом да дуго остану на једном те истом месту. Када већ имају довољно снага и самопоуздани су, они иду усусрет новим утисцима ради јединственог плена – емоција.
Приликом експедиције кроз Африку Артем Ростовцев је много успео: он је у Судану гледао представу, где се осуђује бирократија, такмичио се у трци са студентом из Етиопије, који учи руски, играо фудбал са месним племеном и дао одлучујући гол. Међутим, главне утиске је стекао од природе.
«Једном смо се возили цестом, када су изненада изашли… слонови. Нас су стигла кола техничке помоћи, водич и возач, Енглези, када су видели да су слонови од нас 20 метара, почели су да вичу да се сакријемо. Међутим, агресија је била од наше стране, када смо уперили у њих фотографски апарати. Они су побегли…. У другом месту смо наишли на стадо нилских коња. Њихов предводник је покушао да нас уплаши. Он је отворио чељусти и почео да режи – наш се водич уплашио, а један учесник експедиције се тресао у чамцу, јер има фобију од нилских коња».
Један од најлепших доживљаја био је успон на Килиманџаро. Сетио сам се речи Владимира Висоцког о планинама: Доле се не може ни током дугог срећног живота доживети десетина таквих лепота и чудеса. Ево одломка из дневника Артема Ростовцева:
«Гарантујем да је пењање најбољи начин да се провери људски карактер. Није лако доспети на врх, али је поглед са покореног врха чаробан. Сваки ранији дан се чини припремом за данашњу победу. Покорио сам Килиманџаро. Данас је налепши дан у мом животу».
Небо и звезде у Африци су дивни, — причао је приликом сусрета са новинарима Артем, али су наши рођенији. Размишљао сам зашто такве експедиције не организују код нас, у Русији. Као да немамо величанствене планине Кавказа и мрачну тундру, костромске мочваре и јединствене шуме Алтаја, густиш Тајге и ширину сибирских река… зар за такву егзотику нема спонзора? Наша је земља доказала да је спремна за спровођење Олимпијаде. Мислим, морамо да докажемо да боља места за оне, који траже авантуре, не би могла да се нађу.