Морал, друштво и црква

Повампирили су се они који су се доскора за вјеру заклањали, надајући се да ће им се више вјеровати, те да ће тако лакше остварити своје личне циљеве и интересе.

Поново се, дакле, напада на нашу цркву и наш народ. Мислили смо да је то вријеме прошло. Мислили смо да је крајем осамдесетих година прошлог вијека, с процесом грађанског самоослобађања од комунистичке стеге, коначно и у цркви постигнута духовна обнова. Црква која се практично налази изван друштва, без икаквих могућности да образује и васпита нове генерације, враћа се постепено у орбиту друштвених процеса.

Истакнути црквени великодостојници својим ставовима знатно обликују и антикомунистички покрет. Међутим, с постизањем "нове демократије".

Црква почиње да смета одређеним круговима у обликовању нове слике свијета. Црква постаје непожељна као фактор друштваног утицаја. Њени ставови нису више потребан морални суд о нашем времену, већ мијешање у политику и државне послове.

Ко су ти ауторитети који процјењују да је недопустиво уплитање Цркве у друштвена питања? Ко су нови теоретичари о Цркви као новом друштвеном опијуму? И мени и другима понекад се чини да добро познајемо историју старог безбожништва послије 1945. године. Убиства, прогони, робије, рушења, забране, то је њихов репертоар. Али, можда нисмо најбоље проучили тај период, јер, да јесмо, примијетили бисмо да и у новом атеизму учествују исти гласноговорници, из времена старог, или њихова дјеца; физичка или духовна. Новост овог атеизма је што је он некако више усмјерен на рушење црквеног утицаја на друштво, ако већ не може да утиче на бога и његово присуство у свијету. Нови атеизам, за разлику од старог, допушта религиозност која се низашта не пита, која се не мјеша у друштвени поредак. Данас су допуштене све вјере, али је недопустиво њихово мијешање у друштвени живот народа. Поготово је ово, по критичарима, опасно од Српске православне цркве. Њој се нарочито замјера ако се мјеша у друштвени живот народа из кога је израсла и за чији је духовни и физички опстанак директно одговорна. Препознатљив је новоговор мржње против Цркве. Она се оптужује за нетолеранцију, клерофашизам, за сарадњу са свим врстама злочиначких структура на српској страни у посљедњим ратовима и у Србији и у Републици Српској.

Оно што на првом мјесту треба рећи јесте да наша црква нити има политички програм, нити се бави дневном политиком. Међутим, то не значи да Црква треба да буде незаинтересована за опстанак свог народа. С друге стране, нико и не констатује мијешање политике у друштвени живот. Та мјешања су, изгледа сасвим легитимна. Зашто смета глас друштвене савјести који оличава Црква? Зато што тај глас непрестано зове на национално памћење, на отрежњење, будућност, помирење и одговорност. Црква је критички оријентисана према одређеним савременим појавама. Она дуго памти и много зна. Она ником ништа не дугује. Она је независна. Она нема своју војску и полицију, али има свој вјерни народ. Ту може утицати, али ту, управо, представља сметњу. А што се толеранције тиче нема веће мјере толеранције од хришћанства. Није позната ни једна савремена идеологија људских права која проповиједа и љубав према непријатељима.

Наравно, истински хришћанин је онај који се придржава учења своје цркве, а не онај који то проповиједа само ријечима. Нема, дакле, нетолеранције и нетрпељивости од стране цркве, али је итекако има према цркви.

Што се тиче национализма који Црква подржава, српски речено, то је родољубље, основна љубав према свом народу, и спремност на жртву да се тај народ духовно и физички очува и да напредује. Основна разлика између национализма и шовинизма јесте у томе што је национализам љубав, а шовинизам мржња. Ко се опредијели за мржњу напустио је хришћанство.