Српске власти се најмање брину за своје суграђане, њихову даљу судбину и објективност суда

Хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач су у Међународном трибуналу за бившу Југославију у Хагу (МТБЈ) поднели жалбе на своје пресуде, које су донете по оптужници за прогањање етничких Срба. То ни из далека није први случај кад се лица осуђена за војне злочине у бившој Југославији не слажу с мишљењем судија. У објективност трибунала сумњају многи стручњаци, политичари и друштвени прегаоци, који су упознати с принципима његовог рада.

Бивши хрватски војници добили су пресуде. Један од њих је осуђен на 24 године затвора, други на 18 година. Треба истаћи да је пресуда која се доноси етничким Хрватима или Албанцима за Хаг велика реткост. Обично трибунал Србе „именује“ као одговорне за најкрвавије злочине у балканском рату. Процес који је изазвао највећи одјек у последњој деценији у Хагу било је суђење бившем југословенском лидеру Слободану Милошевићу. Он није дочекао доношење пресуде и умро је у затвору од инфаркта. У својим писмима је говорио о томе да му се не пружа потребна медицинска помоћ и да му се забрањује да оде у Русију на терапију од животне важности.

Тренутно се Хаг бави предметом бившег лидера босанских Срба Радована Караџића. Њему се инкриминише 11 епизода, које се односе на период грађанског рата у Југославији 1990-их година. Трибунал такође води процес у вези с предметом бившег команданта Војске Републике Српске генерала Ратка Младића. Између осталог, Младићу се не дозвољава обављање психијатријске експертизе. По мишљењу бранилаца он је имао инфаркт и три мождана удара и није потпуно свестан онога што се дешава, што представља гажење елементарних правних норми. А сасвим недавно у Хаг је изручен бивши председник Републике Српске Крајине Горан Хаџић.

Сразмера између осуђених Срба и Хрвата, Албанаца и Муслимана говори о необјективности Хашког трибунала, убеђен је уредник интернет-портала о Србији srpska.ru Александар Кравченко.

Очигледно је да је овај суд пре свега усмерен против Срба. Што се тиче Хрвата, и они су такође страна која је чинила различите злочине. Међутим, чињеница о томе да практично нема осуђених Албанаца говори о предрасудама Хашког трибунала. Све зависи од политичке конјунктуре. Ако се узме свеукупно оно што се дешавало трибунал у Хагу испуњава неке политичке наруџбине у складу с овом или оном конјунктуром.

Делатност Хашког трибунала више пута је подвргавана критици од стране руских и србских власти. А на пример, србски стручњак Борис Алексић указује на то да су по подацима које наводи Флоранс Артман, која је својевремено била саветник главног тужиоца МТБЈ Карле дел Понте од самог почетка на рад јавног тужилаштва Хашког трибунала утицале америчке и британске обавештајне службе. Управо тада су пресуде против Срба биле масовне, док се озбиљне оптужбе против етничких Срба као што је масовно насилно вађење људских органа дуго времена просто прећуткиване.

Није искључено да ће се списак тужених трибунала наставити. Изручујући Хагу своје суграђане, који су учествовали у војним дејствима садашње српске власти се најмање брину за њихову даљу судбину и за објективност суда. У Београду се надају да ће плативши такву цену Србија напокон бити примљена у Европску унију.