Реституција на србски начин

Реч ”реституција” одомаћила се у лексикону земаља бившег социјалистичког табора. На сувом правничком језику она значи ”обнова у претходном правном, имовинском положају бившег власника или његових наследника, незаконито лишених својих имовинских права”. Сада, говорећи о реституцији, ми по правилу имамо у виду повратак оного што су национализовале комунистичке власти 40-их година прошлог века. Талас денационализације је протутњао Бугарском, Чешком, Румунијом, Мађарском, балтичким земљама.

Однос према закону и рестутицији у друштву није једнозначан, па и историја његове примене пуна је како позитивних, тако и негативних примера.

Рецимо, 1993. године у Чешкој грофу фон Кински вратили су дворац на реци Орлица. За време социјализма дворац је припадао Научно-истраживачком институту и никада није био рестауриран, али чешки фонд за реституцију још је издвојио грофу и новац да обнови ”племићко гњездо”. Занимљив случај је постојао у Летонији крајем 90-их година, где је Рускиња, пореклом из породице која је живела на овој територији од краја 18. века до 1918. године, добила плац у престоници земље, Риги. При томе како би нашла документа о њеним рођацима и њиховим поседима, морала је озбиљно да копа по летонским архивима са краја 19. века.

Са друге стране, на пример, Румунија, због недостатка средстава 20 година је толико неуспешно спроводила процес реституције да се у ствар умешао Европски суд за људска права који је у фебруару ове године обавезао Букурешт да се раскусура са дуговима за 18 месеци.

Последња земља која је у датом тренутку донела закон о рестутицији је Србија, за коју је ова иницијатива обавезан услов на путу за ЕУ. Разматрање овде чека око 150 000 захтева.

Истина, закон је донет у полупразној сали Парламента, а међу гласачима је против била, да кажемо, утицајна опозициона Демократска странка Србије. Шеф парламентарне делегације ДСС Милош Алигрудић у интервјуу за Глас Русије објаснио је у чему је недостатак закона. По речима политичара, ако некретнину која је била национализована 40-их из неког разлога није могуће вратити (на пример, једноставно она више не постоји), држава уместо треба да да заузврат еквивалентну, исплаћиваће новчану компензацију. При томе, истиче Алигурдић, фонд средстава је ограничен, и највећа сума коју може да добије власник износи до 500 хиљада евра. У пракси ће највероватније испасти мање.

Тако,  ако је неком одузета  фабрика 1946-1947. године или велика имовина и она не може да му се врати у натури, постоји опасност да такав бивши власник, односно његов наследник, може добити не више од 50  или 100 хиљада евра. А то у Београду није довољно и да се купи стан од 60 квадрата.

С друге стране, има још један разлог, због чега смо били против.  Пошто нису дозволили замену да држава да неку своју другу имовину сличне вредности за имовину, која се потражује. И све се своди на новац, који је ограничен. Људи који  раде и који плаћају  порез за буџет Србије заправо морају из свог џепа да дају обештећење људима, којима је држава узела имовину. Ти људи, грађани, треба да имају солидарност према својим сународницима ида учествују у враћању њихове имовине само када су сигурни да је држава  урадила све, што је могла пред тога да не мора да оштети њихов џеп.

Између осталог, најзанимљивија тачка новог закона никако није везана са економијом. Она гласи да реституција неће важити за оне који су сарађивали са окупаторима за време Другог светског рата.

Пре свега, то су Немци и Мађари који су живели у аутономној покрајини Војводина. Савез војвођанских Мађара који је члан владајуће коалиције у Србији, свим силама је покушао да омете усвајање документа. Странка сматра да је њихова национална мањина дискриминисана и да се против ње примењује принцип колективне одговорности. Недопуство је да они који су принудно били мобилисани за време Другог светског рата буду проглашени за ратне злочинце, а њихови наследници да буду искључени из процеса реституције, изјављује Савез. При томе многи историчари су убеђени да није лак задатак утврдити ко се борио на страни фашистичке Немачке добровољно, а ко принудно.

Међутим, управо ова тачка закона изазвала је код демократа позитивну оцену. Говори Милош Алигурдић.

Мислим да је то сасвим добро. Зашто би вратили окупационим снагама имовину.   Нема разлога. Такве исте законе донела је Француска, тако је било и у неким другим западним државама, да је долазило до конфискација имовине, коју су донели или су купили или су направили људи, који су били у окупационим снагама.

Између осталог, сасвим неочекивани савезник Русије, која се доследно залаже против ревидирања резултата Другог светског рата испоставио се лидер Либерално-демократске партије Србије Чедомир Јовановић. Управо његова странка је осигурала на крају усвајање закона о реституцији, а сам политичар је иступио у штами са изјавом о томе да је Србија победила у другом светском рату као антифашистичка држава. Зато ми не можемо да изједначимо пред законом оне који су служили фашистима и оне који су пострадали у рату. Као симбол уједињења света у борби против фашизма Јовановић је навео Параду Победе на Црвеном тргу у руској престоници. Занимљиво је што је пре тога србски либерал углавном говорио о Москви као о узурпатору кои води колонијалну политику према Београду.