Љуба Тулијева: Сањала сам овај дан

 

Годинама је трагала за гробом брата, а онда је пре неколико месеци сазнала да на споменику недалеко од Београда пише - Александар Павлович Дубровски. Ни тада се није превише надала да ће, сада већ стара, стати пред његов споменик. Далеко је Београд за чију је слободу Александар оставио кости. Само снажна жеља натерала је да у 74. години први пут седне у авион и, захваљујући људима племенитог срца, први пут напусти Белорусију.

Груду земље, коју је понела из завичаја, расула је крај ораха, дрвета записа које су мештани засадили те давне 1944, када су земљи предали тела храбрих ратника, међу којима и 15 србских бораца. Дуго и нежно додиривала је Александрову слику и слова његовог имена уклесана у хладном мермеру. Са дрвета је пао орах који је чврсто стегла у руку.

Оживела је слика брата, младог инжењера, добровољца совјетске војске који је јуна 1941. кренуо у рат. Са мајком и две сестре, бака Љуба, у то време петогодишња девојчица, дуго је махала за возом којим је из Минска одлазио Александар. Заувек.

Дочекао је да ослободи Совјетски Савез, али то није био крај његовог рата. Са саборцима из Црвене армије наставио је марш против фашизма. Стигао је надомак Београда, али у ослобођену престоницу Србије није успео да уђе. Пао је свега два дана пре него што је званично завршена једна од највећих битака на Балкану.

- Моје срце данас је срећно. Испунила ми се жеља да после 67 година дођем Александру на гроб. То је награда мом животу. Годинама нисам знала ни да ли постоји његов гроб - каже у сузама Љуба Тулијева.

Прича о судбини баке Љубе стигла је до нас захваљујући Зорану Јефтићу из Крагујевца који ју је упознао у Минску. Потресен Љубином причом о брату јунаку,писао је на разне адресе. Једно писмо стигло је у „Новости“. После првог текста објављеног у нашем листу јавили су нам се Саша Савићевић, из „Русије данас“, и Душан Бајатовић, директор „Србијагаса“. Захваљујући њима бака Љуба је са ћерком Аленом и унуком Олгом допутовала у Београд да се поклони сенима брата.

Пред полазак, од узбуђења није могла да заспи. Само је дуго, каже, склапала руке молећи се да јој бог да снагу да издржи: „Да ли ћу то стварно дочекати?“, понављала је.

- Ово је прича о људској доброти - каже Алена Валкович, Љубина ћерка. - Хвала дивним људима из Србије који су мојој мајци испунили животну жељу. Што је била старија, све је више стрепела да неће доживети да види Александров гроб. Сваке вечери када крене на починак, дуго чита три писма која јој је брат послао са фронта и милује црно-белу фотографију са његовим ликом.

Последње Александрово писмо стигло је 30. септембра 1944, само 17 дана пре него што је погинуо на фронту. Љуба Тулијева показује жути папир, небројено пута пресавијан, и изнова чита:

- Као и сви ратови и овај је бесмислен - писао је. Људи гину. Не мислите на мене! Ја сам добро. Браним част и као сви правдољубиви људи маштам о слободи. Мајко, издржи! Чувај моје сестре.

У четвртак, испред споменика у центру Сланаца где је бака Љуба палила свећу и полагала цвеће, окупили су се и бројни мештани. Подвиг њеног брата још живи у њиховим причама. Старина Душан Ђорђевић (84) сећа се дана када су четворица руских војника на коњима пројахала кроз њихово село.

ЧАСТ МИ ЈЕ ДА ПОМОГНЕМ 

- Била ми је дужност и велика част да учествујем у акцији „Новости“. Гледао сам слике Срба са шајкачама и црвеноармејаца на споменику крај којег је изникло дрво запис. Слике браће заједно погинуле у великом јуришу на Београд, зато да бисмо ми живели у слободи - каже Саша Савићевић.