ОУН – НАТО: Трагична фарса у режији „QUI PRO QUO“ (II)

Не постоји ништа необично у томе, што наднационални лоби заузима прве редове у садашњој етапи крсташког похода на Исток. И не треба да се чудимо што је избор за место специјалног представника генералног секретара Уједињених Нација у Либији пао на Британца Јана Мартина, човека који није познавао земљу, за коју је изабран. Па, лепо је објаснио аналитичар из међународног центра Џона Хопкинса, да су „европски стратези, свакако они из Велике Британије, хтели на том месту да виде представника грађанског друштва“.

Јан Мартин је један од разносача идеологије „новог светског поретка“, који је увек при руци када треба да се оправда демонстративно кршење међународног права, и да при том оно остане некажњено… Био је на челу АmnestyInternational– организације која се добро потрудила да дође до распада СССР-а, последњих година је радио као заменик руководиоца утицајне лобистичке структуре из Њујорка „Међународни центар за транзиционо правосуђе“ (International Center for Transitional Justice). Центар је имао не малу улогу у томе, да се формула „Одговорност да заштите“  и идеје „либералног империјализма“, које је он разрађивао, прогурају у ОУН.

Дискусије о „ауторитарним режимима“, „неспособним државама“ и плановима за војни обрачун са земљама, које покушавају да избегну прелаз на западне стандарде, постоје одавно, и то није празна прича. Још 2002. године тај исти Јан Мартин је био један од иницијатора семинара на високом нивоу у Паризу под називом „Организација Уједињених Нација, Европска Унија, НАТО и регионални учесници“. На семинару су учествовали највиши руководиоци НАТО-а, заменик генералног секретара ОУН, министар одбране Француске и много лобиста на високим положајима, који су се специјализовали на оружаним конфликтима. Већ тада је у центар стратегије Северно-атланске алијансе постављено увлачење ОУН у операције НАТО-а.Такође је већ тада била припремљена пропагандна теза о „лажној алтернативи“ миротворних организација  и конкретније војних дејстава. Већ тада је мешање у унутрашње ствари држава које су проглашене за „неспособне“ разматрано као идеја „са перспективом“ [1] Јан Мартин је на том семинару био модератор панела, посвећеног миротворним операцијама, а главни извештач из Савета Европске Уније је био Роберт Купер,британски дипломата, аутор скандалских публицистичких књига о „либералном империјализму“ и отворени поборник макиавелизма [2] у дипломатији.

Манипулације са мењањем смисла (quiproquo– једно уместо другог) познате су још из средњег века, из праксе  превараната-фармацеута у Француској, које је описао још Молијер, а који су уместо лека болеснику давали или нешто неутрално, или чак штетно. Доцније је искуство тих  превараната ушло у праксу стратешког управљања ризицима, чак и у теорију катастрофа. О тим подвалама на Западу је написано много научних радова. „Теоријом quiproquo“ [3] објашњавана је чак  и највећа пре 11 септембра  катастрофа у цивилној авијацији – близу аеродрома Тенерифи, 1977. године. Говорећи популарно феномен quiproquoје повезан са конструкцијама и прихватањем у целини лажног смисла.

Да погледамо, како ствар стоји са тим у последњим документима ОУН.

16. августа свет је из резолуције СБ ОУН бр. 2009 сазнао да се „мандатом“ ОУН у Либији оснива „Мисија за подршку“, чија је скраћеница UNSMIL. Подсмевање међународном праву овде је сама формула “подршке“ једној страни у конфликту – побуњеницима, који у резолуцији фигурирају као „законита власт“. У тачки 20 резолуције 2009, у којој се помињу „мере, које су дате у параграфима 6 – 12 резолуције 1973“  о увођењу забране летова, саопштава се, на пример, да „уколико дозволе околности, уз договор са властима се могу укинути мере по којима је уведена забрана летова“, а које су побројане у параграфима 6 - 12 и такође, по договору са либијским властима,  „укинути овлашћења која су државама – чланицама ОУН дата у тачки 4 резолуције 1973“. У новој резолуцији се намерно не дешифрује смисао параграфа из претходне резолуције, а тачка 4 резолуције 1973 је управо давала овлашћење „свим државама – чланицама, које раде преко регионалних организација или споразума, да преузимају све потребне мере ради заштите цивилног становништва и места где они живе, а који се налазе под претњом напада у Либијској Арапској Џамахирији, укључујући и Бенгази, али искључујући при том могућност боравка иностраних окупационих снага у било ком облику на било ком делу либијске територије“.

Углавном, по договору са властима, уколико околности постану повољне, више није обавезно да се штите цивили и места где они живе, а боравак окупационе војске на територији Либије више се уопште не искључује.

Читалац има право да постави питање: како је уопште Генерална скупштина ОУН, у којој су представници скоро две стотине држава, чија већина никако не представља обожаваоце „западне цивилизације“ и савезнике НАТО-а, могла да гласа за признање отворено марионетског Националног прелазног савета (НСП), који је спремао базу за окупацију своје земље, и то још уочи планиране дискусије о Либији, уз учешће Афричког Савеза, који је за национално помирење свих страна у конфликту?

То „гласање“ је скоро криминални роман. Природно да званична штампа није мазила јавност детаљима о томе како су „устаници“ заузели у ОУН фотељу  представника земље, у којој се још увек на све стране ратује, и чија законита влада још није себи одузела пуномоћја. Само су јављали да је 114 земаља гласало за признање Националног прелазног савета, да је 17 било против и да се 15 уздржало. Уздржаност средстава за јавно информисање у вези са детаљима је разумљива. Да саопште, на пример, да су за Национални прелазни савет у Либији гласали Сирија и Иран, то би могло да изазове непотребна смушена питања. Али, ради се о томе, да Генерална скупштина уопште није ни за какво признање НПСдиректно гласала (!). Како се двосмислено констатује у коминикеу прес-службе ОУН, „Генерална Скупштина  дозвољава  Либијском прелазном савету да заузме фотељу државе-чланице  Либије“. И тако су државе, које су гласале за формално обавезну процедуру потврђивања пуномоћја земаља које ће да учествују на заседању, због  подметања погрешног смисла, упале у намештену замку.  Лукавом „признању“ су претходили догађаји, врло укратко изнети у извештају Комисије за проверу овлашћења држава-чланица ОУН, којој је председавао представник Панаме Пабло Антонио Таласинос. У извештају је речено да је „помоћник Генералног секретара за правна питања објаснио Комисији да се питање потврђења овлашћења  тиче само земаља које су послале свој пристанак, а о осталима ће се накнадно саопштити, те треба да се гласа за одобрење оним, који су предали податке“ што је Комисија и урадила. Тачка 11 извештаја Генералне Скупштине је само препоручивала да треба да, „пошто се упознала са извештајем Комисије за проверу овлашћења, као и препорукама, које она садржи, да се одобри извештај Комисије“ [4].

Представници неких земаља, када су дизали руке због потврђивања препоруке Комисије за проверу овлашћења, изгледа, уопште нису разумели за шта гласају.

„Помоћник  генералног секретара за правна питања“ чије име у званичном извештају није саопштено, одмах је 1. септембра постављен на то место како би се Либија убацила у дневни ред заседања ОУН, одлично је знао свој посао. Стивен Матијас је имао 20 година искуства на раду у америчком Стејт департменту, уз рад на питањима веза са ОУН, а био је и на самом извору када су формирани међународни судови у Хагу, укључујући и Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ).

Елементарна здрава логика, која искључује двосмислену замену појмова, захтева недвосмислену осуду чувеног „хуманитарног бомбардовања“ суверених држава. Миротворци су – миротворци, агресори су агресори, лобисти су лобисти, а заштитници права који подржавају мањину у рату против већине – то су непријатељи грађанског друштва. Какво може да буде „постконфликтно уређење“ земље – чланице ОУН, „када Либија још увек није ни „пост-Гадафи“? Последња примедба коју је начинио аналитичар међународног центра Џона Хопкинса  одражава сада све приметнију тежњу америчке академске науке да се огради од политике „међународне заједнице“ у Либији. А познати амерички историчар и политиколог Вебстер Тарпли је ових дана објавио манифест [5] којим се грађанско друштво Америке, које се управо буди, ограђује од замки quiproquo.Мудри савет историчара-ерудита онима, који се данас у Америци приближавају све већем покрету протеста – никакве апстрактне пароле, никаква двосмисленост, борите се за конкретна права таквих као што сте и ви,и оних, којима је још теже него вама. Посебан делић у манифесту је посвећен Либији: у оне, који правдају бомбардовања и незаконите упаде у ту земљу, научник предлаже да се одмах посумња и да се са њима никада више нема посла. 

Ирина Лебедева,