САД прекрајају Централну Азију

Централно-азијска турнеја државног секретара САД Хилари Клинтон крајем октобра оставља врло јак утисак  да Американци намеравају да из корена прекроје геополитички простор региона. Зато конфигурација тог региона на крају може да постане потпуно другачија од оне каква је била после распада СССР, тако да ће Русија имати посла са потпуно новом геополитичком стварношћу.

О циљевима посете Х.Клинтон  говори сама географија те посете. Амерички државни секретар, госпођа Клинтон, посетила је Пакистан, Авганистан, Таџикистан и Узбекистан. Узбекистан и Таџикистан, који се граниче  са Авганистаном, представљају територију транзита војске и наоружања САД и НАТО према Авганистану такозваном Северном доступном мрежом (NorthernDistributionNetwork- NDN). На тој маршрути је посебно важан Узбекистан: према оценама неких америчких чиновника преко те земље тренутно прелази више од 90% НАТО терета за Авганистан. По свему судећи, неспоразуми између САД и Узбекистана који су се појавили после гушења немира у Андижану (мај 2005.) су превазиђени. За Вашингтон Северна доступна мрежа има већу важност од ограничених могућности пребацивања јединица и наоружања у Авганистан преко Јужне мреже за испоруке, кроз Пакистан.

Тенденција побољшања односа између Узбекистана и Запада је приметна, ако не од раније, оно од пре две године, а ујесен 2011. је постала баш осетна. Активирање контакта између Вашингтона и Ташкента се дешавало преко очигледног хлађења односа Узбекистана и Русије. У пролеће и лето су у Ташкент учестале америчке делегације које су долазиле у име Стејт департмента САД, Конгреса, Беле куће, као и гости из Велике Британије. Резултат је очигледан: почетком јесени су у пуној мери обновљени односи Узбекистана са Западом, који су били смањени шест година пре тога…

22.09.2011. Конгрес САД је донео одлуку да ограничења у вези са давањем војне помоћи Узбекистану, уведена 2004. године, буду укинута. У Вашингтону кажу да је та одлука изазвана потребом да се обезбеди безбедност Северне доступне мреже. Још раније, у октобру 2009. Европска унија је укинула санкције које су биле уведене Узбекистану, а односиле су се на испоруке оружја.

28.09. је дошло до телефонског разговора између председника Узбекистана и САД, после кога су они изјавили да постоји план да се „отворен и свеобухватан политички дијалог“ настави, као и заинтересованост за даље повећање партнерства „на принципима узајамног поштовања“. Б.Обама је И.Каримову изразио  признање за учешће у „регулисању авганистанског проблема“ и за пружање помоћи Авганистану у „мирној обнови земље“ и при том подвукао кључни значај републике за „обезбеђење стабилности и безбедности региона“. Осим тога, председници су се договорили о активирању трговинско-економске сарадње и „сређивању дијалога међу грађанским друштвима.“

Дводневна посета Хилари Клинтон Ташкенту се није завршила потписивањем докумената. Осим преговора са председником Узбекистана државни секретар САД  је посетила Здравствени центар за жене, отворила заједничко предузеће «GeneralMotorsPowertrainUzbekistan»за производњу мотора и срела се са локалним заштитницима права. Користи од последњег сусрета, по признању једног члана америчке делегације, било је мало, али то није ни битно: тема демократије и људских права је у односима између Вашингтона и Ташкента отишла далеко у задњи план.

Главна тема преговора Хилари Клинтон у Ташкенту је била војна и економска сарадња, фокусирана на Авганистан. Уочи предвиђеног за 2014. годину делимичног извођења америчке војске из Авганистана САД формирају ослонце на путу извођења војске. Уколико Пентагон за тај пут узме у обзир комуникације Северне доступне мреже, треба да подсетимо, да на три гране тог пута, наведена транспортно-логистичка мрежа захвата територије девет земаља бившег СССР-а – Узбекистан, Таџикистан, Киргизију, Казахстан, Руску Федерацију, Азербајџан, Грузију, Украјину и Латвију. При том, према мишљењу аналитичара,  Американци уопште не намеравају да после 2014. године скроз напусте Централно-Азијски регион. „САД се интензивно припремају за период који ће настати после завршетка активних војних дејстава уз учешће НАТО на  Хиндукушу,“ -  каже немачки експерт за Централну Азију Гинтер Кнабе.

Аналитичари не верују да САД немају планове за формирање војних база  у Узбекистану и/или Таџикистану. Према речима тог истог Гинтера Кнабеа, „САД имају изражен интерес за то, да добију војну базу у Узбекистану или, у најгорем случају, право на прелетање и приземљење војних авиона.“ Хилари Клинтон је, према мишљењу немачког експерта, у току преговора са председницима Узбекистана и Таџикистана, покушавала да нађе прихватљиво решење за тај проблем. Исто мишљење је у интервјуу „Независимој газети“ изрекао познати стручњак за Централну Азију Александар Кнјазјев. По његовом мишљењу, стратешки циљ политике САД представља стварање мреже својих војних објеката у земљама региона, помоћу којих они могу да „држе“ Русију, Кину и Иран.

У америчком пројекту Узбекистан и Таџикистан треба да се издвоје из осталог дела пост-совјетске Централне Азије и да заједно са Авганистаном и Пакистаном  формирају јединствен геополитички рејон у интересу, како се тврди, пробијања новог „пута Свиле“… Неки врло битни елементи  инфраструктуре тог пута  већ су саграђени,  на пример 80-километарска железничка пруга Мазари – Шариф – Термез. Термез представља стратешки најважније железничко чвориште на узбекистанско-авганистанској граници; највећи део наоружања, војне технике, имовине и војних јединица који иду Северном мрежом према Авганистану, иду управо кроз Термез; ту је, такође, постављена и немачка војна база.

Оваплоћење идеје новог „пута Свиле“ ће довести до кардиналног геополитичког помераја у јужном делу Заједнице Независних држава и до преоријентације држава које се ту налазе према другим центрима моћи. Фактички – тај процес се већ остварује. Туркменија, на пример, у случају реализације „Набука“ и ширења кинеског гасовода  економски ће бити оријентисан на КНР и ЕУ, а не на Русију, као раније. Таква преоријентација није искључена ни за друге земље региона, при чему се конкуренција за утицај на њих шири између Запада (САД/ЕУ) и Кине, уз искључење Русије као активног играча. У том случају ће базе САД обезбедити и војно присуство НАТО, и економске интересе западних транснационалних компанија у Централној Азији.

Александар Шустов,