Монах сачувао српско Јеванђеље

Мало је познато да је Мирослављево јеванђеље, споменик старосрпске писмености из 12. века, за време Другог светског рата чувано у средњовековном манастиру Рача код Бајине Баште. Доскора се мислило да је ово вредно дело чувано у трезору Народне банке Југославије.Чињеница је да је Мирослављево јеванђеље 1940. године поверено Војину Кешељевићу, управнику филијале Народне банке у Ужицу, који га је и дао рачанским монасима на чување. Кешељевић је то детаљно описао маја 1945. године у писму тадашњем министру просвете Владиславу Рибникару. „Два дана пред улазак Немаца у Ужице, а по саветовању са Живојином Радуловачким, тадашњим директором ужичке Гимназије, преко Косте Јараковића, потпуковника у пензији, и добротом јеромонаха Платона Милојевића, старешине манастира Рача на Дрини, оставио сам Еванђеље у скривницу манастира.
Тамо је било све до 8. јуна 1943. године када ми је наређено од др Милана Радосављевића, гувернера Народне банке, да га пренесем у Београд. Ја сам то и извршио и предао га шефу Секретаријата Народне банке Миодрагу Угричићу“, стоји у писму Кешељевића Рибникару.
О томе шта се са јеванђељем догађало за време рата писани документ је оставио и Платон Милојевић, старешина манастира Рача.
„Био сам код школе и општине у Рачи када је потпуковник Јараковић стигао аутомобилом. Представио ми се, позвао у страну и саопштио ми да је донео Мирослављево јеванђеље из двора да га чувам и да га ником не смем предати, изузев лично њему или управи двора после рата. Јеванђеље је било специјално упаковано, прво у лимену кутију, кутија потом смештена у дрвени сандук са дрвеном шушком. На сандуку је писало: ‘Управа двора Њ.В. Краља’. Цео пакет је био увијен у војничко ћебе и нико осим мене га није видео, нити натпис прочитао. Пакет смо однели у манастир један монах и ја. У току ноћи смо открили манастирски под, ископали лежиште, у њега ставили пакет и све вратили на своје место“, пише Платон Милојевић.
Убрзо се околином прочуло да је у манастир стигао пакет са златом. Ту вест је чуо и мајор Душан Радовић Кондор, четнички командант Златиборског корпуса. Он је настојао да на сваки начин дође до злата.
„Да бих отклонио фаму, ја сам му у четири ока рекао о чему се ради. Недуго затим у манастир испред Залтиборског корпуса дође са оружаном пратњом Боривоје Јевтић, публициста из Сарајева. Предао ми је писмено наређење команданта корпуса да му лично предам Мирослављево јеванђеље. Одговорио сам му да по цену живота то не могу учинити, јер имам наређење старијих од њега коме јеванђеље смем дати“, наставља отац Платон.
Јевтић је од старешине манастира Рача захтевао да то напишем и потпишем на полеђини наређења. Осећајући опасност игуман је о томе известио Београд.
„Крајем 1943. или почетком 1944. године, не сећам се тачно, у манастир су дошли потпуковник Јараковић и Кешељевић. Њима сам предао јеванђеље, и од тада је оно чувано у трезору Народне банке до свршетка рата. После рата сам за чување Мирослављевог јеванђеља добио захвалницу од ондашњег управника Народне библиотеке др Душана З. Миличића“, стоји у писму старешине Платона.