Све око Србије данас пенуша, ври, кључа, але и вране кидишу на спско племе а у Србији – мук.
Ћутањем, кукавичлуком и удворичким понашањем нећемо изазвати самилост моћника, који туђом земљом награђују терористе, а ако одлучно и неопозиво кажемо НЕ насиљу и отимачини, изазваћемо поштовање света! Јер какав је то народ који ћути док му отимају комаде отаџбине?!
Нисте ви који сад ћутите само деца ваших мајки и очева, ви сте синови и кћери отаџбине! Чујете ли њен вапај? Видите ли плач српске нејачи којој шиптарски терористи побише очеве и мајке. Видите ли очеве и мајке са црном марамом на глави и црним флором око рукава? Видите ли мрак у коме живе, лимене контејнере без струје, видите ли српску децу без хлеба и са страхом у очима? Видите ли срчане српске монахе како вапију за Божјом правдом на згариштима својих светиња, па и оних увршћених у сам врх светске културне баштине? Јесу ли јад и чемер, беда и глад, изгон, заседе и потере нови симболи слободе и демократије којима се дичи Европа на почетку трећег миленијума? Где си данас, Србине?
Грешни јесмо, али пропасти нећемо. Србија – то су наталожени векови – шта све није тутњало земљом Србијом и шта је све Србија претурила преко главе и успевала да сачува своје достојанство. И данас смо на ивици понора, али нећемо потонути ако променимо неке облике наше свести. Нисмо ми ни мали, ни ситни, ни безначајни. Веома смо моћни ако смо удружени.
Ако су наше молитве удружене, вишеструко умножене, искрене и топле, брже ће стићи до Господа Бога. Уобичајени слоган да је Бог с нама морамо да претворимо у питање: Јесмо ли ми са Богом? Када кажемо да ће то «Бог урадити», лишавамо себе одговорности и ангажовања да и сами учинимо оно што је неопходно. Неће Бог урадити оно што ми као људи нећемо или не смемо да урадимо. Бог помаже само прегаоцима. Учинимо ми оно што као људи можемо, а оно што не можемо учиниће Бог.
Не треба од сваког човека очекивати да учини подвиг, да напише књигу, да наслика платно, али се од сваког човека може очекивати да воли своју отаџбину, да је увек спреман за њену одбрану, да поштује колевку која га је зањихала у вери својих праотаца, да носи Бога у себи, да ослушкује речи светог Николаја Србског: «Без Бога ни преко прага! Не руши државу! Не кради државу!» Чујемо често кад неко каже «ја се надам, «ми се надамо»,»живим у нади». Треба, пре свега, остварити право на наду. Човекова нада не сме да буде испразна, нада мора да буде заснована на часном делу. Ако има часног дела, има и наде. Ако дела нема, узалуд се надамо.
Ни молитва Богу без часног дела не помаже. Не може се зло радити а добру се надати. Пристао си на свако зло и понижење, Србине.
Не бојиш се питања потомака: Зашто си ћутао кад је требало да проговориш снагом грома! Зашто си се савијао до црне земље кад је требало да се усправиш до неба. Бог те је наградио, Србине: дао ти је вид, дао ти је слух, дао ти је језик и здраву памет. И моћ да говориш. Бојиш ли се ћутања, Србине!
У времену које долази нико те неће питати ко ти је био отац, стриц, ујак, али ће те неизоставно питати који је твој лични допринос отпору овом злу које те одавно притиска и понижава.
