Палестина и Израел – година пропуштених могућности и магловите перспективе

Година на измаку није оправдала наде, које су у њу полагали политичари у решавању блискоисточне кризе. Израел и Палестина нису обновили преговарачки процес. Не само то, подвргавају се сумњи и раније постигнути договори. Посматрачи сматрају да су обе стране постале таоци, како својих унутрашњих проблема, тако и опште радикализације арапског света.

2011. година је започета посетом руског председника Дмитрија Медведева Блиском Истоку. И што је занимљиво, у последњем тренутку је отказано путовање за Израел. Ипак, шеф руске државе је на сусрету с лидером Палестине Махмудом Абасом изјавио да за Москву нема проблема у смислу признавања Палестине у границама из 1967. године. Могуће је да у Тел-Авиву неко није баш желео да Дмитриј Медведев руководству Израела то каже директно у очи. Међутим, и традиционални савезници Израела су му ставили на знање да треба разматрати проблем граница. У мају је председник САД Барак Обама позвао Тел-Авив да поново размотри резултате Шестодневног рата из 1967. године и да се врати у границе, које су постојале пре конфликта. Подржале су га земље Европске уније. Палестинци су са своје стране, започели дипломатске нападе. Успели су да ступе у УНЕСКО. Све ово је још више удаљило сукобљене стране од преговора.

Своју улогу је одиграо и феномен, који се сад обично назива „арапско пролеће“. Нешто о овоме је за „Глас Русије“ рекао руководилац Центра за проучавање Истока Дипломатске академије МИП Андреј Володин.

Велику улогу у погоршавању арапско-израелских односа је одиграо сам Запад. Сједињене Америчке Државе, Француска и Енглеска су подстицале унутрашњи конфликт у Либији. Довеле су на власт снаге радикалног ислама, које ће кроз механизам демонстрационог ефекта стално утицати на ситуацију у другим арапским земљама. Зато је Израел с одређеном уздржаношћу реаговао на покушаје свргавања режима Моамера Гадафија. Израел се веома плаши и доласка на власт радикалних исламиста у Египту на постреволуционарним изборима.

Одређене наде у поново успостављање контакта појавиле су се након што је из палестинског заробљеништва ослобођен израелски каплар Гилад Шалит. Њега су заробили борци радикалног исламског покрета ХАМАС пре више од пет година. Цена његовог повратка било је ослобађање хиљаде Палестинаца, који су се налазили у израелским тамницама. Због тога је на палестинској територији порасла популарност ХАМАС, а рејтинг Махмуда Абаса је почео да пада. Тако да је хипотетичка могућност новог дијалога таква и остала.

Ипак, Палестинци су успели да реше други проблем. Превладан је унутрашњи раскол између ХАМАС и либерала из покрета ФАТХ, који контролише Абас. Премијер-министар Нетанјаху је одмах упозорио да уколико ХАМАС, који традиционално не признаје права Израела на постојање, уђе у владу Палестине, неће бити никаквих преговора. Заиста, ситуација је доспела у ћорсокак, пошто су у Абасовом окружењу неки наговестили да могу одустати од договора постигнутог пре скоро двадесет година у Ослу, кад је Јасер Арафат признао Израел као територијалну јединицу. У овој ситуацији, чини се да само трећа сила може да пресече Гордијев чвор блискоисточне кризе. Једина земља која је у стању да утиче на ситуацију је Русија, која има утицаја и на ХАМАС и на ФАТХ, а што је главно – која схвата да без гаранција безбедности за државу Израел неће бити никаквих договора на Блиском Истоку.