Сметиколо око Његоша

Не знамо, довољно, Његошеве невоље, владарске и поетске, ни личне, нити његово довољство његовим стваралачким досегом, али нас то не пријечи да књижимо што домислимо и мислимо о Његошу. Бесловесно би било пописивати све ниске примислице и пустозборице о Његошу које су измуцавала уста духа нискога и у данима земаљског владичиног јакања са заточеницима мрака и данас на грдном позоришту - ловћенском донебесју, које озго, из вјечног живишта, надгледа са трона под којим гамиже милет који му је обурдао у понор гробни олтар са Ловћена, посјекао Ловћену главу и његову камилавку плаву са крстом изломљеним ћушнуо у амбис, не признајући да је тиме уамбисао своје постојанство. "Судбо ниска, духа високога!"
Данас покушавају зборци језиком у ком има и нешто Његошевог језика да Његоша сликају према себи, мећући га на точак за истезање према својим грандоманским виђењима његове величине, а бројнији су они што Његоша мећу на скраћивицу и скраћују га према свом пигмејском чемеру, кидајући га на кидољке према својој духовној малецности и нискости. Тужни су данашњи духовни кепеци пред Његошевим горостасом, сличном псалмопојцу цару Давиду. Бог је даровао владику Рада Српству на ловћенском донебесју да се према његовом горостасу српски род усправља из трагическе рајинске погурености.
Пред пустињском бјелином хартије нема повлашћених намјерника који ризикују да с дивитом у руци и мастилом сазрелим у крв наговоре бјелину папира да узвишеним стилом проговори. Ни владика Раде није имао попуста пред пустињском врелином свеске у коју је преписивао "Горски вијенац", о чему свједоче бројне исправке ријечи и подвлачења, и само мучење око правог наслова славног пјесмотвора. Због погрешке у исписивању наслова (извијање искре - извиискра, Вијенац Горски) окретао је свеску са друге стране док је дошао до наслова "Горски вијенац". Имао је Његош "Горски вијенац" исписан на папирићима, сваки стих је имао свој папирић, а при преписивању дјела у изабрану свеску двоумио се и тражио боља рјешења, прецртавао и замјењивао ријечи ваљастијим и бржим до читаочевог ума. Оглед о Његошевим творачким напрезима до коначне верзије "Горског вијенца" према манускрипту још није написан. Ево, пасало је, преко сто шездесет година од штампања "Луче", а још се не нађе мозак под капом црногорском, коју је заумио и скројио Његош, који је како ваља прочитао богословијаду "Лучу", коју су до данас једино како треба прочитали великани српске књижевности Исидора Секулић, Иво Андрић и владика Николај Велимировић.
"Сјети ме се ђегођ када ме већ не буде и нека потомство дозна бар за наше намјере када му дјела не могох оставити", писао је пријатељу пјесник врховни који је с много мука постао владика српске поезије. ("Без муке се пјесма не испоја"!) Кад владика Раде мисли да није дјела могао оставити потомству, шта остали мученици мучни тек остављају потомству? Пјевајући послије Његоша могу се испоредити с обадовима задивљеним крсташем орлом у висини недостижној за муве.
Је ли владика Раде слутио величину свога пјесмотворја или је под дјелима подразумијевао само државотворне резултате, као што се, слутим, чини? То значи да је незадовољан својим државничким учином отишао Богу вјечно млад и лијеп, за кога је говорио његов народ. "Лијеп као владика Раде" и "у Црној Гори нема право нико да пише пјесме осим владике Рада". Изузетни Његошеви савременици су знали да је само владика Раде веза између Бога и народа - неба и земље.
Његош је извио искре српског језика, задријемалог у гробљу језика које су чували многи окивачи језика између наше велике велмошке - монашке - литургијске поезије и Бранка Стражиловског и ловћенског псалмопојца - српског цара Давида, у чијим пјесмотворима је српски васкрсли језик испољио своју врховну енергију, у Његошевом лирском, разђеном десетерачком стиху.
"Наш је Хомер у народној поезији" - каже Његош, али је тек са Њим наша народна поезија добила свој узлет - и свог Хомера. У десетерцу је српски језик испољио своју врховну енергију. На врелима српског језика још понеки чобанин мисли и збори у десетерцима, што не могу само црногорски "академици", који данас и воде сметиколо око Његоша, не хајући за Његове опоруке: "Српски мислим и зборим, народност ми србинска, душа ми је славинска", и: "Србин Србском роду своме ово дјелце посвећује, по ливади чистој Србства и узрасло и узбрато и у Вијенац роду дато". Пред овим Његошевим изјашњењима националним жмуре данашњи тутњеши сметикола око Његоша.
Химна Богу је у "Горском вијенцу", иако је Богу у "Лучи", а "торжество ужаса" у "Горском вијенцу". Владика Данило је Његошев Јов: "Судба ти је и моја позната, / мислим нејма подобне на земљи, / до врата сам изнико тартара". Поет верховни био је и профет верховни, што свједочи и овај јек грудоболно Његоша: "До вратах сам изнико тартара", видио је из тада шта чине сада крстоломци, "људи новог кова", изливени од мрака, брозони и кардељони, нуспродукти страшне идеологије, која је покопавала Бога и убијала Бога у људима, малим словом писала име Бога - бог - а великим словом именицу банкара - Банкар. То су данашњи завођачи страшног сметикола око Његоша од којег се тресе и костријеши и камење на Ловћену.