Руска дикенсијада

Ја верујем и намеравам да уливам веру људима у то да на свету постоји лепота – такав је био мото Чарлса Дикенса. 7. фебруара навршава се 200 година од рођења великог писца и једног од најтраженијих класика светске књижевности.

Дан јубилеја Чарлса Дикенса обележава се у руској престоници Битком живота. Ову Дикенсову причу већ трећу годину за редом играју у Студију позоришне уметности познатог московског редитеља и педагога Сергеја Женовача.

То је прича о љубави. Можда ће некоме она деловати наивно, за некога превише дирљиво, чак у нечему претерано, али у њој постоји велики смисао и нада: шта год да се дешава, ми смо сами господари своје судбине. Само треба издражати своју унутрашњу битку живота.

Борба Дикенсових јунака са животним немирима чује се ових дана и са друге престоничке сцене: у Московском уметничком позоришту Чехова даје се представа по Посмртним белешкама Пиквикског клуба. То је можда најомиљенији Дикенсов роман у Русији. Дикенс, тачније његов легендарни јунак Семјуел Пиквик, џентлмен, увлачи читаоца у своју орбиту чак и против његове воље.

Са Чарлском Дикенсом Русија живи скоро исто толико колико и сама Енглеска: 1836. године Дикенс је дебитовао као писац огледа, а већ две године касније почели су да га штампају на руском. Средином 19. века руски читалац одлично је знао дикенсовско стваралаштво: Доживљаји Оливера Твиста и Мала Дорис, Домби и син и Велика очекивања, Божићна песма, Свитац за огњиштем – све то се издавало по неколико пута у часописима и посебним књигама. Преводи нису увек били одлични, најважније је било што пре представити дело веома популарног аутора кога су у домовини звали просто Непоновљиви.

На крају се под утицајем Дикенса у руској књижевности појавио жанр „божићних прича“, коме су, на пример, дали данак Лесков и Чехов. Коначно, може се рећи, у руској књижевности заувек се одомаћила посебна, чисто Дикенсова, „дечија тема“. Она је обрађивана и у кључу социјалне критике, чак у религиозно-филозофском погледу, када је присуство „детињастог“ у одраслом човеку било мерило моралне чистоте. И овде, наравно, први наследник Дикенса је Фјодор Достојевски: и као аутор кнеза Мишкина – јунака романа Идиот, одраслог човека са дечијим погледном на свет, и као аутор мноштва психолошких дубоких портрета „руских дечака“ који шетају по страницама његових књига. Разуме се, уз сву сличност енглеског и руског генија, код Достојевског и Дикенса се ипак читају различите ствари. На то напомиње позоришни критичар Јелена Дјакова, размишљајући о данашњој привлачности Дикенса.

Мислим да је Дикенс писац необичног душевног здравља и вредности неопходних нацији како би она видела себе здравом и саму себе поштовала. Можда ми то тражимо у њему. И ако јунаци Достојевскго мучно уче да поштују једни друге на том месту на које их је довела судбина, Дикенсови јунаци то чине врло природно.

Буквално сваки од ликова Чарлса Дикенса говори на руском: још крајем 50-их изашло је потпуно издање сабраних дела руског класика у 30 томова на руском језику. Дикенсови јунаци живе на филмском и ТВ екрану, певају у дечијој опери Божићна привиђења и чак „уче“ уметнике почетнике. Тако познати руски аутор цртаних филмова Серге Алимов сматра да без илустрација за Дикенсова дела његови ученици никако не могу: Без Дикенса је као без хране, пића или одеће – немогуће је живети. Дикенс је оно што нас обликује.