Промене у арапским земљама и Европска унија

15. фебруара ће се навршити годину дана од почетка грађанског рата у Либији, услед којег је пао режим пуковника Гадафија.

- Које лекције се могу извући из догађаја у Либији? – гласи питање које смо упутили Евгенију Сатановском, председнику московског Инситута за Блиски исток.

Данас Либија не постоји као јединствена земља. Постоје границе које су се формално сачуване, у оквиру којих делују различите племенске формације, борци ових или оних група и радикалне исламистичке групе типа Ал-Каиде. Оне ратују међусобно, односно, тамо се одвија лагани грађански рат.

Либија се постепено распада на делове подсећајући на Сомалију. Развија се тежак конфликт између Бербера и Арапа на западу Либије, дуж границе с Тунисом и Алжиром. Одвија се жестока борба између представника различитих провинција земље. Тамо владају потпуни хаос и распад, тамо се газе права човека, укључујући крваву освету према племенима која су пре годину дана подржала Гадафија. Ал-Каида очигледно жели да постане највећа оружана групација у региону у земљама Магриба, у сваком случају, наоружана је боље од других. У Либији влада свеопшта корупција међу чиновницима свих нивоа, хуманитарна помоћ се пљачка уз највећи лоповлук.

У чему се онда састојао задатак Запада, који се није зауставио пред бомбардовањем територије Либије? Оно нас је подсећало на пролеће 1999. године кад су авиони САД бацали бомбе на српске градове и села.

Тешко ми је да говорим о усвајању било каквих лекција, али ми у Русији не желимо да на територију Сирије полете бомбе из авиона САД и НАТО. Узгред речено, за време војне операције Запада против Гадафијевог режима авијација Алијансе је извршила преко 26 хиљада борбених летова у Либију у којима је убијено и осакаћено много мирних становника, - подсетио је Евгеније Сатановски из Московског Института за Блиски исток.

Дакле, пре годину дана у Либији је почео грађански рат, а затим су по принципу «куле од карата» почели да падају један за другим режими у другим земљама Блиског истока, наступило је «арапско пролеће».

Како су ови догађаји прихваћени у Европској унији, које проблеме су донели Европљанима? – гласи питање упућено нашем стручњаку Алексеју Макарикину, руководиоцу Института за политичке технологије у Москви.

- Хајде да ово питање поделимо на два дела у погледу тога који проблеми су се код Европљана појавили у вези с «арапским пролећем».

Као прво, расположења политичара и друштвених снага унутар ЕУ су следећа: они су подржали идеје «арапског пролећа» без обзира на настанак нових проблема, ризика за себе, понекад и суштинских. Међутим, уверење у то да у земљама Блиског истока има више слободе било им је блиско.

Наравно, у арапским земљама није све тако недвосмислено, али постоји, рецимо, искуство Туниса у којем су одржани демократски избори, где је формирана коалициона влада. У њој је већина исламиста, али има и представника других партија, укључујући и оне демократског усмерења. Сад у ЕУ зри нада да ће се нешто слично десити и у Египту.

Револуције у арапским земљама су несумњиво као бумеранг удариле земље Европске уније: у њих су похрлиле масе илегалних миграната, посебно у Италију, Грчку, Шпанију и Француску...

Средоземно море је слаба преперка за Арапе на путу ка лепшем, ситом животу! Посебно много миграната се устремило у Италију која је у току протеклих година била приморана да троши преко 180 милиона евра годишње како би испратила избеглице из земље. Могуће је да је сад овај износ постао много већи...

Међутим, илегална миграција нема само економски аспекат, иако је он изузетно важан за време глобалне кризе. Арапски мигранти у земље Европске заједнице доносе своје обичаје и навике, своје страхове и амбиције, понекад своје одбијање да се прилагоде новим правилима живота. Политика «добросуседства» коју је ЕУ спроводила дуго година према медитеранским земљама у новим условима се није оправдала.

У међувремену, у Либији трају немири и хаос, одвија се борба за власт, потрага за Гадафијевим новцем. У овој суровој борби нема места за проблеме обичних људи. Таква је драма савремене Либије, - истакао је Алексеј Макаркин, руководилац Института за политичке технологије у Москви.