Кад Американци шире демократију

 Јесте ли знали да америчким организацијама које „шире демократију“ по свету закони САД забрањују да стреме утицању на исход политичке утакмице у земљама у којим делују?

Вероватно појма нисте имали. По свој прилици, не знате ни да ли у законима ваше бивше југословенске републике постоје одредбе које забрањују странцима да купују политички утицај на домаћем терену? И ако постоје, нико их никад и нигде не помиње, барем откако је западни свет на вашу земљу окачио етикету демократске државе. Демократска власт је на нашим просторима по дефиницији прозападно настројена власт, а таква власт јавно готово никад не поставља питање западног мешања у домаће политичке послове. Изузеци – попут саопштења Коштуничине владе поводом претњи бившег немачког амбасадора у Србији Цобела да би Србија могла да изгуби и Војводину буде ли се много брецала око губитка Косова – само потврђују правило.

Е, па у Египту је власт још у превирању, ни тамо ни ‘вамо, збуњена око тога да ли важеће законе да примењује чак и на америчке групе и грађане или да што пре мења прописе како би се уклопила у оно што су америчке организације већ почеле да раде на њеном терену. Ту дилему тамо управо решавају и, док ови редови буду штампани, с каирског аеродрома ће пут Вашингтона већ одлетети специјално изнајмљени авион који од среде чека на писти да врати кући 07:00 Американаца који су се склонили у Амбасаду своје земље у Египту како би избегли хапшење под оптужбом да су „у сарадњи са ЦИА настојали да манипулишу египатском револуцијом у интересу САД и Израела“, у оквиру група које нису имале лиценцу да делују у Египту. Један од Американаца је син Обаминог министра саобраћаја.

Египат се сагињати неће

Американци тврде да је оптужница политизирана и да су њихове организације (попут ИРИ, НДИ и Фридом хауса) у Египту радиле исто што, без икаквих правних и политичких последица, раде по многим земљама у којим САД шире демократију. На оптужници се налази и неколико држављана Србије запослених у америчким непрофитним организацијама (које још зову и невладиним организацијама, али их Конгрес САД финансира федералним средствима). Суђење је почело у недељу и одмах је одложено за два месеца, а сва тројица чланова египатског судског већа поднели су исто вече оставке наводећи да је на њих вршен политички притисак да за оптужене Американце укину забрану напуштања земље. Американци не оспоравају да је прекршено слово египатског закона, али истичу да је и Мубаракова власт годинама толерисала ове групе, као и да египатске невладине организације такође не делују у складу са законом.

Нема претераног разлога за бригу о појединачним судбинама америчких и србских грађана умешаних у ову причу. На овај или онај начин, и за једне и за друге ће се вероватно побринути лично Хилари Клинтон.Оптужени су на суђењу деловали веома опуштено, а „Њујорк тајмс“ је забележио да су неки за време поступка ћаскали мобилним телефонима са пријатељима из света. Председница локалног огранка Фридом хауса није много обраћала пажњу на суђење: у рукама је држала књигу коју је помно читала, али тако да су камере могле да забележе да је посреди дело Џорџа Орвела из шпанског грађанског рата „Омаж Каталонији“. Америчка штампа је свеједно замерила Египћанима што су оптужене подвргли истом „понижењу“ какво је доживео и Мубарак на свом суђењу (оптуженичка клупа налази се у некој врсти железног кавеза), а посебно је коментарисан „нови талас египатског национализма“, изазван америчким претњама да ће суспендовати милијарду и по долара помоћи Египту ако спор не буде окончан пријатељски.Цитиран је поспрдни коментар једног универзитетског професора на рачун тога што је суд подлегао америчком притиску, алудирајући на претходну премијерову изјаву да се Египат „сагињати неће“: „Је ли могуће? Одем да поједем салату и по повратку откријем да се Египат сагнуо? “

Без ГОТВ кампање

Највећа криза у египатско-америчким односима од Кемп Дејвида навела је ипак и неке Американце да размишљају о томе да ли програми ширења демократије, који подразумевају да амерички стручњаци обучавају странце демократији, гласању, анкетама, употреби предизборне пропаганде итд, изазивају отпор према Америци или рађање симпатије. Нису само Американци ти који верују да између пада Берлинског зида и арапског пролећа постоји непрекинута нит и да је све што се дешава „записано“ у супериорности америчког политичког модела. У Каиру новинари опседају амбасадора Србије питањима о томе „шта ће се идуће код нас дешавати“, јер су многи поверовали да је револуција изведена по истим америчким упутствима која су следили и „отпораши“ из Србије, па ће и наставак да изгледа слично.

Последња, засад непотврђена вест из америчке амбасаде у Србији гласи да америчке невладине организације које код нас шире демократију уочи ових парламентарних избора неће организовати неке од предизборних обука и акција на које су нас навикли од двехиљадите године. Примера ради, не планирају се засад велике активности на повећавању излазности (Get Out the Vote, ГОТВ кампање) на изборима.Западне невладине организације у прошлости су себи приписивале у позитивне резултате високу излазност на изборима против Милошевића. Правдале су те активности чињеницом да је гласање важно демократско право и да кампањом за излазност „не утичу на резултат избора“, што им њихови закони свакако забрањују.

Међутим, већа излазност је 2000. године ишла на руку опозицији више него режиму. Да ли би и овог пута, када је незадовољство велико, већа излазност више погодовала опозицији? Американци, по свему судећи, мисле да на овим изборима није потребно да се труде да повећају излазност на изборе у Србији. Њихово је право да своје новце троше како хоће. Нама остаје да тумачимо да ли је то знак њихове незаинтересованости за исход избора у Србији, или прикривен, али легалан начин да утичу на резултате политичког процеса. И да, овај пут и нечињењем, дају подршку Борису Тадићу.