Легија странца Златне маске

27. март је Међународни дан позоришта и традиционални старт највећег у Русији годишњег позоришног фестивала Златна маска. Ове године за главну националну премију која се додељује награђенима на овој смотри бориће се 183 кандидата!

На Златну маску претендују не само Руси – међу актуалним кандидатима за награду има и представника страних позоришта. Тако је било од самог почетка одржавања фестивала – прва страна ластавица која је добила Златну маску 1997. године била је јапанска глумица Араки Кудзухо. Сада се већ 16 странаца нада да понови тај успех. Међу њима су, на пример, такви познати редитељи као Британска Клаудија Шолти или Швајцарац италијанског порекла Даниел Финци Паска. Претенденти на руску националну позоришну награду они су постали одмах пошто су рализовали оперске поставке у петербуршком Маријинском театру.

Ко ће од „легије странаца“ Златне маске имати среће, биће јасно 16. априла, на дан уручења награде. Међутим име једног од победника зна се већ данас. То је пољски редитељ Кшиштоф Варликовски – нови добитник награде у номинацији Најбоља страна представа, приказана у Русији. Један од водећих мајстора савременог европског позоришта Кшиштоф Варликовски представио је у Москви (А)полонију – причу о Холокаусту, написану „у коауторству“ са античким драматурзима Софоклом и Еурипидом. Прелазећи на ниво митова, ми дотичемо најисконскију узнемиреност својествену човечанству, то и пружа могућнсот да погледамо у лице таквом трауматском искуству као што је Холокауст – говори редитељ представе која је спојила неколико прича.

Најбоља страна представа приказана у Русији номинација је Златне маске која постоји од 2000. године и додељује се најпробојнијим поставкама за савремено позориште. 2009. године пробојном је била проглашена представа мађарског Позоришта Јожеф Катони Иванов. Интерпретацију драме Антона Чехова коју је направио редитељ Томаш Ашер, московски критичар Роман Должански у интервјуу за Глас Русије окарактерисао је овако:

Ова представа је добра по томе што садржи у себи велико поштовање за слово аутора својствено руском позоришту у најбољим његовим појавама. Тачније узета је Чеховљева драма у којој није промењена ни једна једина реч. И у исто време – апсолутна унутрашња слобода тумачења. Радња је пренета у сасвим другу епоху, у глуви комунистички период затоја 60-их година у Источној Европи. Чинило би се – радикални и очајнички гест, а испоставило се да он не само добро, већ врло органски пада на текст Чехова и помаже да се у тој врло играној драми одједном нађу нови акценти, везе, психолошки кодови.

Могло би да се претпостави да ће Златну маску за најбољу страну представу у Русији добити пре свега они који се окрећу руској класици. Али није тако. Иванов Тамаша Ашера до данас је једина таква представа. Мада руском темом су многи књижевници ипак повезани између себе. То је, на пример, истакнути литвански мајстор Ејмунтас Њакрошјус, који је постављао Чехова, Пушкина, Достојевског. Или његов летонски колега Алвис Херманис, чија је поставка Пушкинових прича са руском трупом три пута била награђена Златном маском 2010. године.