Петар Багратион

Наполеон је о њему писао: „Русија нема добре генерале, једини изузетак је Багратион.“ Није случајно да је Петар Иванович Багратион добио такву похвалу од човека који је спадао међу најбоље светске војсковође.

Петар Багратион, изданак грузијске царске лозе, војну каријеру је започео 21. фебруара (4. марта) 1782. године као редов у Астраханском пешадијском пуку. Учествовао је у окршајима са горштацима на Северном Кавказу, где је постао официр. Али је његов прави таленат војсковође дошао до изражаја за време чувених Суворовљевих похода.

У Италијанском и Швајцарском походу Суворова 1799. године Багратион је већ у својству генерала командовао авангардом савезничке војске, а посебно се истакао у биткама на рекама Ада и Требија, код Новија и Сент Готарда. У бици код Аустерлица командовао је десним крилом савезничке војске које је храбро издржало јуриш Француза, а затим формирало аријергарду и осигурало повлачење главних снага.

Праву славу Багратион је стекао током Наполеонове инвазије Русије. Почетком Отаџбинског рата 1812. 2. западна армија налазила се код Гродна, па се догодило да ју је француска војска долазећи одвојила од 1. армије, која је окупљала већи део руских снага. Багратион је морао да се уз аријергардне битке повлачи до Бобрујска и Могиљова, где је после одржане битке прешао Дњепар и 3. августа припојио се 1. западној армији Барклаја де Толија код Смоленска. Последња битка у Багратионовом животу била је чувена Бородинска битка. Код Бородина Багратионова војска, која је чинила лево крило руске армије, одбила је сваки јуриш Наполеонове војске. Али је сам Багратион у тој бици тешко рањен. Парче ђулета му је разнело голењачу. Кнез је одбио предлог лекара о ампутацији и преминуо за неколико дана због гангрене.