Италија није Грчка

Током последњих месец дана рејтинг поверења кабинету Монтија међу  италијанском популацијом је пао за неколико поена. Многи становницима Апенина престали су да верују да ће технократама поћи за руком да земљу извуку из дужничког ропства и врате им изгубљена радна места, а што је најважније - наду за нормалан живот без кризе. Није ни чудо да данас, многи економисти и аналитичари громогласно тврде да се Италија задужила за скоро 2 билиона евра,  и да ће неминовно доживети судбину Грчке. Познати банкар Алесандро Профумо у интервјуу немачком листу „Ханделсблат“ чак је рекао да прави проблем  у ЕУ,  нису Грчка и Италија. Да ли је то заиста тако?

Са овим питањем, „Глас Русије“  се обратио познатом економисти и професору римског универзитета„ Луис Гвидо Карли .“

По мом мишљењу, ово је веома занимљиво питање. Лично, мислим супротно: Италија се  ни у каквим околностима  не може поредити са Грчком. У прилог овом ставу имам, бар два јака аргумента. Прво, Италија има јавни дуг од 1,9 билиона евра, док је у исто време,  власник државне имовине у износу од 1,8 билиона евра. То значи да, у случају продаје државне имовине којој актуелна власт, нажалост,  не прибегава, по свему судећи, имамо праву прилику да смањимо наш национални дуг. Плус, за разлику од Грчке, италијанске породице располажу огромним приватним капиталом, чији је износ, узгред, три пута већи од нашег дуга. Ми говоримо о додатних 5 билиона. Дакле, Италија има импресивне финансијске резерве које заједно, превазилазе не само грчке, већ и залиха других земаља чланица Европског монетарног фонда. Све ове резерве могу да реше проблем дуга.

Међутим, експерт врло пажљиво оцењује амбициозне планове владе, као што су, на пример, достизање уравнотеженог буџета за 2013 и излазак из кризе у догледној будућности.

Мислим да ће постизање уравнотеженог буџета за 2013, заиста бити веома тешко. На пример, Међународни монетарни фонд објавио је податке који показују дасе овај циљ неће постићи пре 2016-2017. Истина је да тренутна италијанска влада не чини апсолутно било какве кораке да смањи јавни дуг. Технички кабинет узео је као основу за своју економску политику,  курс о спровођењу реформи у циљу либерализације и поједностављења бирократских процедура. Међутим, примена ових мера ће уродити плодом само на средње и дуге стазе. Они не могу објективно имати непосредан позитиван ефекат на економију Италије. Само једна мера у овој фази, која би ускоро довести до позитивних резултата - је реформа пензионог система. То је свакако тешко, али врло потребно и било би благовремено за нашу земљу. Нажалост, не могу да кажем да је до сада направљено довољно корака како би осигурао економски раст. Као што смо видели, углавном се даје предност  режиму штедње, што може довести до још већег ширења и продубљивања кризе и, самим тим, до још једног круга рецесије.