Легенде и пропаганда око ремек-дела Рафаела

Ове године Сикстинска Мадона ће навршити пет векова. Већ неколико векова она се сматра најпознатијом сликом Дрезденске збрике и низ година су јој се дивили песници и сликари. Чисте дивоте чисти образац... Писао је Александар Пушкин о Мадони. Зна се да су Лав Толстој и Фјодор Достојевски имали репродукцију слике у својим кабинетима. 1869. године жена Достојевског, Ана Григорјевна, писала је: Фјодор Михајлович изнад свег сликарства ставио је дела Рафаела и најбољим његовим делом сматрао Сикстинску Мадону.

Поводом овог јубилеја у Дрездену је отоврена јединствена изложба, која представља историју ремек-дела Рафаела Сантија. Међу експонатима су документи, репродукције, сликарска дела на којима су представљени моменти из историје слике која је била понекад пуна драматичних догађаја, између осталог и непосредно везаних за Русију.

Сикстинска Мадона била је наручена уметнику 1512. године као олтарски лик за капелу манастира Светог Сикста у граду Пјаченци, где се и налазила више од 200 година, док је 1754. године саксонски Август Трећи није купио за баснословне паре у то време – за 25 хиљада ескуда. Кажу да без обзира на велику суму, одношењу слике из Италије успротивиле су се локалне власти и тек интервенција Папе Римског који је одобрио куповину омогућила је Мадони да се нађе у Дрезедену.

На изложби је приказан пастел сликара 19. века Адолфа фон Менцела, који представља моменат појаве ремек-дела Рафаела у резиденцији Августа Трећег у Цвингеру. Према легенди, Август Трећи не само да је изашао да дочека чувену слику, већ је и својом руком померио у страну свој трон са речима „Ослободите место за великог Рафаела“.

У време Другог светског рата нацисти су одвезли из галерије Сикстинску Мадону заједно са многим другим ремек-делима светског сликарства и крили је у околини Дрездена. Историја трагања за сликом и њеног спасавања детаљно је описана у књизи Леонида Волинског Седам дана, која је била врло популарна у својетском време. Али мало коме је било познато да је Волински псеудоним сликара Леонида рабиновича. У мају 1945. године он је као официр Совјетске армије био на челу једне од група која се бавила трагањем за колекцијом Дрезденске галерије. Управо он је после сложене истраге, испитавши на десетине сведока, пронашао прво скулптуре извезене из галерије, а затим је нашао и шифровану карту која је довела групу у забачени каменолом, где су биле сакривене ризнице сликарства. Сикстинска Мадона чувана је у дрвеном сандуку, а све остале слике – Рубенса, Ђорђонеа, Веронезеа, биле су бачене на земљу, стајале су једна уз другу или су биле прислоњене уз зидове окна. Тако је писао Волински у својој књизи.

Нађене ризнице, преко 1240 слика, биле су послате у Москву на рестаурацију, којом је руководио мајстор Павел Корин. На изложби у Дрездену се приказује слика Михаила Корнецког Спас Сикстинске Мадоне из 1984, где је приказан рад рестауратора. Истина, уз слику организатори изложбе пишу да је то једна од легенди совјетске пропаганде.

Спас слика Дрезденске галерије, сиже је слике другог руског уметника Михаила Володина, учесника операције. Њему припада серија цртежа који су забележили епизоде трагања и спасавања галерије. 1945. године он је такође учествовао у трагању за ризницама Цвингера. После рата Володин се сећао да је маршал Иван Коњев, командант и начелник штаба Првог украјинског фронта који је ослободио Дрезден, и генерал армије Иван Петров лично контролисао операцију проналажења и осигурања очуваности слика. Они су наредили да се до доласка стручњака рестауратора не дирају нађене слике, од којих су многе, по сведочењима совјетских учесника догађаја, биле озбиљно оштећене.

Али на експозицији у Дрездену су представљени документи који по мишљењу организатора раскринкавају ову историјску фалсификацију  - немачки инжењерски план грејања и вентилације просторије, где је чувана слика. И пасош који су исписали совјетски музејски радници када су слику 1955. вратили у Дрезден. У пасошу је написано да се Мадона налази у добром стању а то са тачке гледишта немачких историчара сведочи да је прича око спасавања слике измишљена. Чудна логика, јер управо је рад руских рестауратора и осигурао очуваност ремек-дела!

За слику Рафаела везује се мноштво легенди, и данас није једноставно одвојити истину од измишљотине, али може се рећи сасвим тачно: још многе генерације захвалних гледалаца ће се дивити Сикстинској Мадони о којој је италијански сликар и архитетка карло Марати рекао: Када би ми показали Рафаелову слику и ја не бих ништа знао о њему самом и када би ми при томе рекли да је то дело анђела, ја бих томе поверовао.