Како се обогатити?

146. КАКО СЕ У ЕН­ГЛЕ­СКОЈ БЕЗ РАДА ОБО­ГА­ТИ­ТИ



  Од­го­вор ­је ни­ка­ко. По­сто­ји, додуше, је­да­н ­јед­ни­ по­у­здан начин, али не важи само за Ен­гле­ску. С успе­хом се упражња­ва сву­да. Да се без рада обо­га­ти­те мора­те се ро­ди­ти ка­о ­син бо­га­та­ша. Раз­ли­ка је у то­ме ­ш­то­ је на Кон­ти­нен­ту све­јед­но је­сте ли први, дру­ги, трећи. По­не­кад и ако сте само жена. У Ен­гле­ским ари­сто­крат­ским до­мо­ви­ма од тога све за­ви­си. У Евро­пи је, како ре­ко­смо, сва­ки при­пад­ник пле­ме­ни­те по­ро­ди­це и сам пле­ме­нит. У Енг­ле­ској је то је­ди­но нај­ста­ри­ји син. Он на­слеђује ти­ту­лу, моћ, бо­гат­ство. Браћа до­би­ја­ју од­гој, от­прем­ни­ну, бла­го­слов и за­вист. Од бла­го­сло­ва, што га дају гре­ш­ни плаво­крв­ни очеви, и от­прем­ни­не, по пра­ви­лу бед­не, не­ма­ју осо­би­те ко­ристи. До­ба­р од­гој је важан да пу­тем кла­сне ши­фре, је­зи­ка и ма­ни­ра виших слојева, откри­ју љу­де сличне себи који ће им у гу­рању кроз свет помоћи. Али за­ви­ст је нај­кори­сни­је на­слеђе ари­сто­крат­ског рођења. Не­племе­ни­те из­дан­ке пле­ме­ни­тих Ен­гле­за те­ра­ла је она у свет да га, ко­мад по ко­мад, при­по­је Бри­та­нији и учине је им­пе­ри­јом. Без за­ви­сти да мо­би­лише, до­бар би од­гој, спо­јен са си­ро­маштвом и ра­зум­љи­вом но­стал­ги­јом, од млађих си­но­ва ен­гле­ског плем­ства, уме­сто осва­јача, произво­дио дру­штвене очај­ни­ке и бро­до­лом­ни­ке.
 
  Ако при­зна­мо ели­ти­стичко начело да је из­вор­но пра­во ари­сто­кра­ти­је у дужно­сти­ма, а дужно­сти у пра­ву на вођство, мо­ра­мо му, што се тиче ен­гле­ске, до­да­ти под­начело да то не сме бити у циљу за­ра­де. Ари­сто­кра­та не ради за но­вац. Ни­кад на но­вац не ми­сли, нити о ње­му го­во­ри. Он но­вац тро­ши. Оста­је пи­тање ода­кле? Да се тро­ши, да се на ње­га не ми­сли нити о ње­му го­во­ри, но­вац се мора стећи, не мора ли? Нор­ман­ски лорд је мо­гао рећи да су тај прља­ви по­сао за ње­га оба­ви­ли пре­ци. Ен­гле­ски да­нас то не може рећи. Не­кад је човек био хра­бар, па на мач до­би­јао грб и нај­зад по­ста­јао бо­гат. У наше грађан­ско вре­ме бо­гат ваља бити да се плем­ство до­би­је, а хра­бро­ст је из ге­не­тичке јед­начине која тво­ри ари­сто­кра­ти­ју одав­но ишчезла.

  Сви су ен­гле­ски пле­ме­ни­таши фи­нан­сиј­ски ру­и­ни­ра­ни. То је оми­ље­на ка­мин­ска тема виших кру­го­ва. О њој ен­гле­ске аристокра­те го­во­ре с ари­стократ­ском рав­но­ду­шношћу пре­ма нов­цу, јер како су најчешће и врло бо­га­те, не пада им то те­шко као што би пало мени или вама. Има, до­ду­ше, вој­во­да, као онај од Брад­фор­да, које с па­ра­ма озбиљно ку­бу­ре. Да би, будући и ен­гле­ски екс­цен­трик - а то, зна­мо, кошта - издржавао лични зо­о­ло­ш­ки врт, мо­рао­ је ­од ­двор­ца ­на­пра­ви­ти му­зеј и за по­се­те на­плаћива­ти ула­зни­це. Није било до­вољно. (Упра­во су сти­гле нове жира­фе из
А­фри­ке.) Ње­го­во ­вој­вод­ство је, с ен­гле­ским не­о­ба­зи­рањем на ола­ја­вање - и овде у моди само га зову са­лон­ским ћаскањем - об­на­ро­до­ва­ло да ће уз на­кна­ду ту­ристи­ма, по­гла­ви­то Аме­ри­кан­ци­ма без по­ре­кла осим у бан­ков­ном кон­ту, приређива­ти обе­де из сре­бр­ног посуђа краљи­це Ане. Уз до­да­тан хо­но­рар го­зби ће при­су­ство­ва­ти вој­во­да с вој­вот­кињом, а, уз по­се­бан, про­го­во­риће и не­ко­ли­ко ен­гле­ски не­од­ређен­их уз­ви­ка.

  Бри­та­ни­ја је, како рече по­бе­сне­ли Не­мац, пошто је лон­дон­ском сер­ви­су три пута враћао по­ква­ре­ни фрижидер, пло­већи ма­га­зин ан­ти­кви­те­та. Али се ње­но умет­ничко бла­го не на­ла­зи, као у Евро­пи, у држав­ним му­зе­ји­ма. Сме­ште­но ­је по двор­ци­ма „ру­и­ни­ра­ног“ плем­ства. Јед­но­м је ку­ра­тор Лу­вра по­се­тио вој­во­ду од Ба­клиа да про­це­ни ње­го­ву ко­лек­ци­ју фран­цу­ског на­ме­шта­ја. Кад му ­је­ о­вај по­се­ту уз­вра­тио, ку­ра­тор ­је ­ка­зао: „извиња­вам се за на­ме­ш­тај у Лу­вру“. Од сто нај­вред­ни­јих ди­ја­ма­на­та, ше­зде­сет је у Ен­гле­ској. Осве­тља­ва­ју дубо­ке­ се­фо­ве, а што­ на­ при­је­ми­ма ­бли­ста плит­ке ­су ко­пи­је.

  И међу ен­гле­ским ари­сто­кра­та­ма има, на­рав­но, си­ро­тиње, али сиротиња ­јед­ном ­бо­га­тих ни­је­ си­ро­ма­штво ­о­ни­х ш­то ­бо­га­ти ни­кад нису били. Тиме се нижа ен­гле­ска кла­са из сва­ког поређења уклања. Раз­ли­ка између оси­ро­те­лих буржуја и ари­сто­кра­та нај­пре је у све­то­на­зо­ру, у томе како се си­ро­ма­шт­во под­но­си, у по­и­мању беде. А по­и­мање про­ис­тиче из положаја у коме их бан­крот остав­ља. Буржуј с по­се­дом губи све: ста­тус, при­ја­те­ље, кре­дит, а с њим и из­гле­де на будућност. Ари­сто­кра­та ­гу­би само по­сед. По­што оно што битно поседује није у имању него имену, ме­сто­ у­ До­му ­л­ор­до­ва не губи, ни прија­теље, осим ако од њих узај­мљу­је паре, а ни ме­сто у гроб­ни­ци по­ред срећни­јих пре­да­ка. Овде не вла­да­ју рим­ски обичаји што су од се­на­то­ра зах­те­ва­ли имо­вин­ски цен­зус који је га­ран­то­вао да ће ви­со­ку дужност обав­ља­ти са­гла­сно до­сто­јан­ству по­ро­дичног име­на.

  А то нас до­сто­јан­ство, да­ле­ка и сум­њи­ва сен­ка рим­ског, враћа јед­ном ла­мен­ту. Нен­си Мит­форд тужи над де­ка­дан­сом ен­гле­ског но­би­литета, јер, уме­сто зе­мљу у будућност да води, с не­мо­гућим, вул­гар­ним Аме­ри­кан­ци­ма тр­гу­је сво­јом прошлошћу, а у Дому лор­до­ва мучки преспа­ва сва­ки суб­вер­зив­ни за­кон­ски пред­лог ла­бу­ри­ста. Ен­гле­ска се ари­сто­кратија, пре­ма њој, исто­риј­ски­ гле­да­но, дели на­ о­ну ко­ја ­је ­ку­по­ва­ла ­Ка­ра­вађа и ону која га про­да­је чим га на та­ва­ну оком спа­зи. Ари­сто­кра­те, некада­шњи куп­ци Ка­ра­вађа, се­кли су пар­ко­ве око дво­ра­ца вер­сај­ским аве­ни­јама, ду­би­ли их вештачки­м је­зе­ри­ма, укра­ш­а­ва­ли античким ста­ту­а­ма или пу­ни­ли ег­зо­тичним ко­ло­ни­јал­ним рас­тињем. Ари­сто­кра­те, да­на­шњи про­дав­ци Каравађа, саде по пе­ри­во­ји­ма ку­пус или их крче за пар­кинг ту­ристичких ау­то­бу­са.

  Ен­гле­ска ­се ­вул­га­ри­зу­је, ку­ка­ју Ен­гле­зи. Раз­у­мем њи­хо­ве пат­ње. јер то овде не значи само пуко про­стачење. То је нешто мно­го, мно­го горе.

  То значи да се Ен­гле­ска из­јед­начава с дру­ги­ма.

---
„Петнаест година после пресељења у Британију – што је, отприлике, просечна брзинаовдашњих догађања – понуђено ми је да сваке друге недеље шест минута замењујем незаборавног господина Харисона, који ме је на време у рат позивао, а коме сам се, нажалост, у невреме одазвао. Прихватио сам понуду можда из таштине, можда из пакости, али пре свега да бих се бавио темама којима у мојим књигама није било места. Тако су настала Писма из туђине, током две године емитована на Би-Би-Сију под насловом Писма из Лондона.“
(Борислав В. Пекић, Лондон, фебруар 1987)
---


Коментар СА: Жалосно је што је Службени гласник  књиге овог писца 2010. и  ове године штампао на несрбском писму!

slglasnik.com/biblioteka-svedoci-epohe/sabrana-pisma-iz-tudjine


slglasnik.com/насловна-хедер/златно-доба-дијалога