Да ли је Федерација БиХ геноцидна творевина?

 Већ дуже време се на рачун Републике Српске чују оптужбе да је она „геноцидна творевина“. Те оптужбе долазе како од појединаца и група унутар федерације Босне и Херцеговине (првенствено бошњачких), тако и неких унутар Србије[1]. Оне се углавном тичу тврдњи да је РС настала на „сребреничком геноциду“, као и да је резултат грађанског рата, етничког чишћења и „великосрпске агресије“. Наравно, онда би могло да се постави питање како су настале савремена република Хрватска, па и модерна држава Турска, коју бошњачка страна узима као свог заштитника. Такође треба узети у обзир чињеницу, да за разлику од набројаних ентитета, РС није независна држава, већ се води као саставни део БиХ. Тако имамо случај да органи једне државе (БиХ) и њени симпатизери у Србији лобирају за укидање њеног саставног дела. Са обзиром да се у БиХ водио рат, у коме су у највећој мери учествовале етничке групе, које су сада држављани те исте државе, оптужбе бошњачке стране о „србској агресији“, говори о томе да оне доживљавају сопствене држављане српске националности (који су у највећој мери чинили војску РС) као непријатеље. Такође, иако је РС део Босне и Херцеговине, власти у Сарајеву третирају исту као непријатељски ентитет. Иронично, све се то ради уз позивање на „мултикултуралност“ и „толеранцију“. Да ли је овакво понашање случајно, или иза њега лежи смишљена идеологија?

Узимајући у обзир да је недавно пуштен из затвора Фикрет Абдић[2][3], имамо лепу прилику за рекапитулацију догађаја који су довели до стварања садашње БиХ, као и за подсећање на какав начин је прављена садашња творевина под називом БиХ. Као што ће бити показано, „геноцидна“ логика која се примењује на РС сасвим лепо се може применити на федерацију БиХ, а такође ће бити раскринкана доктрина исламистичког супрематизма и шовинизма, која лежи у корену тих оптужби. Као што ће бити оповргнута теза о геноцидној намери, која наводно лежи иза стварања РС, биће показана стварна геноцидно-супрематистичка намера, која је лежала иза стварања БиХ, као и садашње пропаганде против РС, па и Србије. Такође ће се раскринкати великобошњачка исламистичка идеологија асимилације свих балканских Словена исламске вероисповести, злоупотребљавајући верска питања. Можда понајвише ће се видети монструозно, лицемерно и нехумано третирање самих Бошњака и бошњачких жртава од стране власти у Сарајеву, као и двоструки стандарди у третирању бошњачких жртава, у зависности од кога су страдале.

Идеолошки корени садашње федерације БиХ

Ако постоји човек који је прави идеолошки творац државе и федерације БиХ, онда је то управо Алија Изетбеговић. Он је можда један од ретких вођа зараћених снага, током рата у Босни, који је знатно пре тог рата имао изграђену идеологију и поглед на свет. Та идеологија је далеко од било какве идеје „мултикултуралности“, „мултиконфесионалности“ и „суживота“, већ управо у себе укључује конфликт и нетолеранцију. Наиме, већ 1970. год, када је Ратко Младић градио каријеру као официр ЈНА, док је Радован Караџић био обичан психијатар, без интересовања за политику и док Република Србска није постојала ни као теоретска могућност; Алија Изетбегивић је написао пан-исламистички програм под називом: „Исламска декларација“[4].

У том програму се каже: „Као синтеза ових компонената, исламски поредак има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је садржина а друга форма исламског поретка.“[5] Одмах после он каже: „Муслиман углавном не постоји као јединка. Ако хоће да живи и опстане муслиман, он мора стварати средину, заједницу, поредак. Он мора измијенити свет или ће сам бити измијењен. Повијест не признаје нити један истински исламски покрет који није истовремено и политички покрет.“[6]  Дакле, колико можемо видети, Изетбеговићева визија света се јако мало разликује од других исламиста, као што попут њих, укључује тоталитарну и бескомпромисну визију друштва. Он још каже: „На питање: што је то исламско друштво, ми одговарамо: то је заједница састављена од муслимана, и сматрамо да је тиме речено све или готово све.“ [7] Наравно, постоји проблем са онима који нису муслимани, али који живе поред тих муслимана за којих је тај исламски поредак намењен. Овде је проблем исламистичког „мењања света“. У том свету, већина човечанства није муслиманска, шта се дешава са њима?

По том питању Изетбеговић не оставља простора за сумњу: „Први и најважнији такав закључак свакако је закључак о неспојивости ислама и неисламских система. Нема мира и коегзистенције између „исламске вјере“ и неисламских друштвених и политичких институција.“[8] Јасно је да оваква визија света нужно води у рат. Одмах после он додаје: „Полажући право да сам уређује свој свијет, ислам јасно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју.“[9] Ово не само да је одбацивање било какве идеје суживота, толеранције и мултикултуралности, већ је у национално и верско мешовитој средини као што је БиХ – рецепт за грађански рат. Овај рецепт за грађански рат у њој је писан (да поновим), 1970. год, у доба „братства и јединства“ и пре МАСПОК-а. Ради се о добу, када су већина каснијих србских вођа у време рата у БиХ били аполитични и анонимни грађани СФРЈ.

Из Изетбеговићевог програма се такође може видети одбацивање појма нације. Он гледа на муслимане, као на јединствену целину. Тако је једном муслиману из Босне ближи муслиман из Пакистана или Индонезије, него Србин или Хрват из Босне са којим дели језик и порекло. Ту се може пронаћи надахнуће за стварање „бошњачке“ националности, као различите од Срба и Хрвата подједнако, ради раздвајања муслимана од локалног немуслиманског становништва и уливања јачег осећаја посебности. Дакле, стварање Бошњака, као посебног народа, од ранијих Муслимана (са великим „М“) нема у основи етничку, националну, па чак ни територијалну, већ верску исламистичку мотивацију. Томе свему је олакшано кроз раније увођење муслимана као националности, у периоду 1968-71. год. О томе зашто је баш уведен „бошњачки“, уместо старог муслиманског идентитета, биће речи нешто касније.

Додуше, у свом програму он у одељку 16. (Мањине) тврди да се исламски поредак може остварити само у земљама у којима муслимани представљају већину становништва. Оно што је битно, он каже: „Муслиманске мањине у саставу неисламских заједница, под увјетом гаранција вјерских слобода и нормалног живота и развоја, лојалне су и дужне су извршавати све обавезе према тој заједници, изузев оних које штете исламу и муслиманима.“[10]Проблем је што се чини да та тврдња противречи са већ цитираним ставом да нема коегзистенције и мира између ислама и неисламских институција. Наравно, задња реченица на крају цитата је кључна и показује да у ствари оно што је изречено у првом делу овог цитата у суштини и не важи. Наравно, он (на истој страни) допушта верску слободу немуслиманима, уколико су „лојални“, али је јасно да по тој идеологији муслимани суштински не могу бити лојални никоме, осим пројектованом исламистичком друштву. То значи да муслимани требају да владају, а други да се покоравају њиховој вољи.

Поред тога, у самој декларацији, види се да Изетбеговић одбацује мистичне и религиозне аспекте ислама, као што га своди на домен друштвено-политичке идеологије. Ту такође можемо да приметимо линију сукоба са другачијим схватањима ислама, која из тога следи. Слободно можемо видети, да се овде ради о тзв. „политичком исламу“, сунитског типа, који је суштински за већину савремених исламистичких покрета и паравојних група.

Поставља се питање, како је човек са таквим погледом на свет, могао уопште да постане национални вођа Бошњака и председник БиХ, у кључном и кризном тренутку распада СФРЈ? Посебно када се узме у обзир чињеница, да је Изетбеговић у младости био члан панисламистичке организације „Млади муслимани“, као и да је давао подршку нацистичкој Немачкој и СС „Ханџар“ дивизији[11]. Ствар је у томе, што Изетбеговић никад није био победник  на председничким изборима у Босни, него је то био већ споменути Фикрет Абдић.[12] Тај исти Абдић је био представник умерене и модерне струје међу тадашњим Муслиманима (касније Бошњацима), док је током рата у Босни био у ратном сукобу са присталицама Изетбеговића, који се наметнуо не само као вођа Бошњака, већ је покушавао да буде вођа целе БиХ. Захваљујући попустљивости Абдића, као и разним аранжманима, Изетбеговић (иако није победио на изборима), постаје председник БиХ.

Зашто је се баш тако догодило, објашњава стратегија описана у „Исламској декларацији“: „Морамо, дакле, бити прво проповједници, а затим војници. Наша прва средства су лични примјер, књига, ријеч. Када ће се овим средствима придружити и сила?

Избор овог тренутка, увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити неисламску, него изградити и нову исламску власт.“ [13]

Распад Југославије, који је тада већ увелико био у току, је Изетбеговићу пружио јединствену прилику реализације тих планова. У БиХ муслимани (касније Бошњаци) су имали релативну већину у односу на Србе и Хрвате појединачно, што се уклапало у план „Исламске декларације“, али нису имали већину у односу на Србе и Хрвате узете заједно. Треба такође узети у обзир да су босански муслимани, поред Срба, опште узев, били прилично везани за идеју југословенства. Све то је представљало препреку за „исламизацију“ како самих муслимана, тако и БиХ. Зато је том бившем симпатизеру нациста, исламисти и неизабраном председнику био потребан конфликт, помоћу којег би се извршила мобилизација муслимана, извршило њихово трајно раздвајање од немуслимана и омогућило стварање исламистичке државе. Повлачењем свог потписа са Лисабонског споразума (на наговор Американаца), 1992. год, Изетбеговић узрокује грађански рат у БиХ.

Свакако да је Изетбеговић преценио своје снаге и утицај, током тог рата, али је зато то надокнадио стављајући се у службу америчког империјализма и изигравањем жртве у процесу којег је сам иницирао. Показаће се, да је Изетбеговићева идеологија главни план и смер по којем поступају бошњачки политичари из федерације БиХ, који такође следе његову идеју унитарне БиХ, под супремацијом Бошњака тј. муслимана. Тој идеји супремације је све подређено, иако се она мора пропагандно прилагођавати, пре свега због потпуне зависности од Запада при реализацији својих намера.

Селективне верзије рата у БиХ

Већ дуже време, кад год се спомене рат у БиХ, спомињу се као кључни догађаји опсада Сарајева и Сребренички масакр. Ова слика постоји и код знатног броја Срба, што је последица стране и домаће медијске експлоатације. Ту слику, наравно, одржава и бошњачка (па и хрватска) пропаганда, као доказ „великосрпске агресије“ на Босну. Поставља се питање, зашто се не спомиње опсада и разарање Мостара или масакр у Лашванској долини?

Зашто ове догађаје не спомиње бошњачка страна, кад су и у њима страдали Бошњаци у огромној количини? Ти догађаји, по својој деструктивности и суровости, свакако могу да стану раме уз раме са онима описаним горе. Како то да су разарање Мостара, Травнички масакр, масакр у Ахмићима и сл. пали у заборав код Бошњака, а опсада Сарајева и Сребреница нису? Можда зато што у тим догађајима нису учествовали Срби?

Сада је већ пала у заборав чињеница да током рата у БиХ нису Срби ратовали против свих осталих (како се то сада приказује), већ су управо (Алијини) Бошњаци ратовали против свих осталих, укључујући и сопствене сународнике. Наиме, током рата Срби су били у савезу са Бошњацима и бошњачком аутономијом окупљеном око Фикрета Абдића, која је постојала као посебна страна у рату. Та иста страна је била пријатељска и са Хрватима. Са друге стране, Бошњаци окупљени око Алије Изетбеговића су водили рат како против босанских Срба, тако и против босанских Хрвата, али и против Бошњака из западне Босне. Током рата између Бошњака и Хрвата у централној Босни[14], босански Хрвати су чак правили неке аранжмане са босанским Србима. Сама чињеница да је Изетбеговићев режим, поред етничког сукоба са Србима и Хрватима, такође ратовао са сопственим народом указује на то о каквом се режиму ради.

Један од примера, који се наводи, како је (Изетбеговићева) бошњачка страна била „мултикултурална“ и „толерантна“ је и пример Јована Дивјака[15]. Наиме, ради се о етничком Србину, рођеном у Београду, који је служио као официр ЈНА, да би се касније придружио Изетбеговићевој Армији Републике Босне и Херцеговине. Иако је јасно да је он то урадио због својих нелегалних активности[16] и афере у ЈНА, бошњачка страна га истиче као пример Србина који се борио за Босну, тиме доказујући толерантан карактер Изетбеговићевог режима.

Уколико је један појединац српске националности у армији БиХ доказ „толеранције“ и „цивилованости“ Изетбеговићеве Босне, шта онда доказује читава бригада Бошњака у армији „геноцидне“ Војске Републике Српске? Ради се о бригади „Меша Селимовић“[17], састављеној од Бошњака. Иронија је да су управо муслимани југословенске оријентације ступали у ВРС, иако се управо ВРС оптужује као носилац „геноцидне великосрпске праксе“ и рушитеља „братства и јединства“ Југославије. Чак и ако би изузели тај батаљон, у коме су муслимани наступали као муслимани у ВРС, остаје нам сарадња између Републике Српске и Абдићеве аутономије „Аутономне Покрајине Западне Босне“[18]. Та аутономија није наступала као део Републике Српске, већ као посебна бошњачка страна, са својим оружаним снагама, политичким врхом и командом. Ради се о истом оном Абдићу, који је победио на председничким изборима у БиХ, који је заиста заступао мултиетничност и толеранцију, а који је водио рат против режима Изетбеговића, исто као и босански Срби и Хрвати. Како се све то уклапа у слику „геноцидне“ политике босанских Срба и њиховог руководства? Или је можда геноцидна намера лежала на другој страни, при чему свој геноцидни пројекат пројектује на другога?

Пошто се под „геноцидом“ спомиње Сребреница, има неке ироније да је најпознатији учесник у том догађају био Дражен Ердемовић[19][20], етнички Хрват, који је учествовао у Вуковарском сукобу, на хрватској страни и у ХВО, да би се касније из прагматичних разлога придружио ВРС. Дакле, овде имамо прави пример „србског националисте“. Која је идеологија њега надахњивала? Која је страна овде заиста била „мултиетничка“?

Када смо већ код те исте Сребренице (са околином) и масакра, како то да је део Бошњака током тог догађаја прешао у Србију[21] или покушао да у њу пребегне, а истовремено бошњачка страна оптужује саму Србију за „агресију“ и „геноцид“ над тим истим Бошњацима? Са друге стране имамо егзодус Срба из „мултиетничке“ федерације БиХ. Зашто је масакр само над мушкарцима у једном изолованом региону БиХ „геноцид“, док се масакри над бошњачкимженама и децом у централној Босни, које је починио ХВО и регуларна армија Хрватске уопште не сматрају геноцидом од бошњачке стране? Зашто је цифра од око 8.000 жртава толико битна за бошњачку страну? Ако је злочин заиста злочин, без обзира на 8.000, 4.000 или 1.000 жртава, зашто је онда овде толико битна та бројка?

Наиме, уколико је број бошњачких жртава, који је заиста страдао у Сребреници нижи од 2.000, онда то није „највећи масакр у Европи после 2 светског рата“, па самим тим не може бити средство морално-политичког притиска власти у Сарајеву, како на РС тако и на саму Србију. Треба се сетити да су страни медији, за пропагандне потребе надувавали цифру убијених и до 12.000[22]. У том случају тај „највећи масакр“ у рату у БиХ су починиле хрватске снаге у Лашванској долини[23], а у који су биле дирекноумешане и регуларне снаге Републике Хрватске[24]. За разлику од Сребренице, овде су ликвидиране жене и деца.

Наравно, у случају Сребренице спомињу се и неки „дечаци“, који су такође убијени од стране ВРС, чиме се наглашава монструозност српске стране. Ако узмемо у обзир чињеницу да је војска РС заиста омогућила бошњачким женама и деци евакуацију, као то да су страдале и неке малолетне мушке особе? Хтео бих да подсетим да су у рату у БиХ учествовала „деца војници“[25] [26], као и да је армија БиХ такође користила децу војнике[27][28]. Тако да ствари уопште нису тако црно-беле, као и да таква врста моралног згражавања у таквом конфликту није баш на месту.

Док се на једној страни ствара згражавање над поступцима ВРС у Сребреници, која није уопште била регуларна и професионална армија, већ територијална етничка милиција у сукобу где је било јако тешко разликовати цивиле од бораца[29][30], где су се ратници крили иза цивила[31], где су учествовале жене[32] и деца[33]; са друге стране постоји потпуна тишина над злочинима у том рату које су чиниле друге војске и групе.

Тако је створена монструозна слика о Ратку Младићу, којем се суди у Хашком трибуналу, али Атиф Дудаковић, за којег постоје снимци у којима лично наређује злочине[34] се шета као слободан човек. Он је, као командант 5. корпуса војске БиХ у Цазинској Крајини, највише злочина починио над Бошњацима из Абдићеве аутономије, тј. над сопственим народом[35]. Наравно, ни о овом нема речи.

Поводом те ситуације, познато је да је БиХ тужила Србију за геноцид[36], иако нема никаквих доказа директне умешаности Србије у тај сукоб. Поврх тога, треба узети у обзир да у тренутку рата у БиХ, Србија није ни постојала као држава, већ је била део Савезне Републике Југославије, заједно са Црном Гором. Што је занимљиво, нико не тужи Црну Гору за геноцид, иако њихове владајуће структуре (за разлику од Србије) имају непрекинут континуитет владавине, још из тог времена. Такође, када се догађала Сребреница, босански Срби су били под санкцијама СРЈ[37], чији је део била Србија. Наравно, ни чињеница да је Србија ослобођена оптужби за геноцид у БиХ[38], не спречава константну прозивку на рачун „великосрбијанске политике“ и „агресије“.

Док бошњачка страна стално истиче сребренички случај, који користи као средство морално-политичког притиска и националне мобилизације, истовремено потпуно игнорише своје жртве, које су почињене од стране хрватске или своје сопствене стране. Уколико је бошњачка страна потпуно спремна да заборави сопствене жртве, које јој стратешки не одговарају, зашто би босански или било који Срби морали да се морално згражавају над бошњачким жртвама (које су они починили), које како видимо, у целини нису ни битне за бошњачку страну, изузев за као средство политичке манипулације? Уколико се у Хрватској (и Босни) не диже морална паника због злочина над бошњачким цивилима починили ХВО или регуларна војска РХ, уколико бошњачка страна потпуно игнорише српске цивиле, или сопствене сународнике које су побиле Изетбеговићеве трупе, што би баш Срби морали да буду једини који морају да заузму самокритичан став? Поготово кад се свака самокритика на Балкану тумачи као признање кривице, па самим тим и исправности ставова супротних страна.

Са друге стране, доказано је директно (а не индиректно)[39] учешће регуларних снага Хрватске на територији БиХ, које су одговорне за тешке злочине. То се има сматрати војним сукобом између двеју држава. Па ипак, властима у Сарајеву не пада на памет да туже Хрватску за геноцид, иако би тај случај сигурно могли добити, уз знатну материјалну надокнаду. Та надокнада би свакако добро дошла БиХ у тренутној тешкој економској ситуацији. Овде се може видети потпуно лицемерна и скоро демонска селективност у односу према сопственим жртвама, које спроводе власти у Сарајеву. Иза тога постоји смишљена стратегија, која нема везе са жртвама и моралом, а где се бошњачка страна користи као инструмент империјализма великих сила (тј. САД).

Великобошњачка политика као средство страног империјализма

Док се са бошњачке стране непрестано чују оптужбе за „великосрпску“ политику упућене Србима, за то време власти у Сарајеву врше асимилацију свих муслимана у бившој Југославији, који су словенског порекла. Већ је познат случај инструментализације муслимана у Рашкој области (или „Санџаку“), од стране како Сарајевских власти, тако и од верских вођа. Ради се о процесу трансформисања некадашњих „муслимана по националности“[40] у етничке „Бошњаке“, као и претварање Босне у њихову матицу. Иако у Србији постоје људи који се и даље изјашњавају само као „муслимани“[41], ипак се већина муслимана сада изјашњава као „Бошњаци“.

Највећи број муслимана у Србији нема везе са Босном, нити је пореклом одатле. Већина муслимана у Рашкој области (Санџаку) су пореклом из Црне Горе, а не из Босне. То није спречило њихову трансформацију у Бошњаке. Наравно, неко са бошњачке стране може да тврди да је, историјски гледано, Рашка област била делимично како у саставу средњевековне босанске краљевине, као и елајета Босне у доба Турака, што ствара неке разлоге за „бошњачки“ идентитет муслимана у тим областима. Наравно, са обзиром да су те области представљале језгро стварања српске средњевековне државе и биле вековни центар области Рашке, зашто се муслимани толико држе нечега што је било присутно краће, уместо онога што је постојало дуже?

Како то да су муслимани у Санџаку одједном од „Муслимана“ постали „Бошњаци“, по националности а не „Санџаклије“, док су некашњи Срби у Црној Гори од Срба, постали „Црногорци“ по националности? Ту се лепо може видети ко спроводи великонационални пројект, а ко не.

Уколико се по питању Санџака, још могу позивати на неке историјске везе те области са Босном (иако не у питању порекла народа), како бошњачки пропагандисти објашњавају напрасно масовно појављивање Бошњака на Космету и Македонији? Какве везе имају те области и муслимани из тих области са Босном? Како могу муслимани у Македонији, који говоре чак други језик од оних у Босни, да буду „Бошњаци“[42]? Куда су нестали македонски муслимани? Очигледно су асимиловани од стране „бошњака“.

Из свега овога се може видети да стварање посебне бошњачке националности, нема много везе са географском и историјском везаношћу за Босну. Овде се ради о чисто верско-политичкој инструментализацији, базираној на „Исламској декларацији“ Изетбеговића, подржаној од страног фактора. О чему се ту ради?

Већ је речено да су муслимани у СФРЈ били, поред Срба, прилично везани за идеју Југословенства и „братства и јединства“. Такође, у етничком смислу су прилично нагињали околним народима са којима су се поистовећивали, било да се ради о Србима, Хрватима или Македонцима. Поред религије и носталгије за Турском, било је мало тога што их је држало компактним и самосвесним. Ислам је могао да им да верски идентитет, али не и етнички. Базирање идентитета само на религији није било довољно, јер су и етничка словенска осећања била јака. По „Исламској декларацији“ требало је некако издвојити муслимане од околних „каура“ и дати им осећај независности од њих. Зато је требало некако њих трансформисати у етничку групу, дајући им и осећај етничке припадности, тиме појачавајући њихово отуђење у односу на околне народе.

Најбоља прилика за стварање бошњачке муслиманске нације је био рат у бившој СФРЈ. Конфронтацијом са околним народима, створио би се осећај самосвојности муслимана у БиХ, што би олакшало стварање „бошњачке“ свести. Кроз конфронтацију, ствар