Тероризам као инструмент прагматичног притиска

Пре 18 година, 18. јула 1994. године у јеврејском културном центру у Буенос Ајресу одјекнула је снажна експолозија; погинуло је 89 и рањено преко 200 људи. Влада Аргентине је оптужила за терористичку акцију покрет „Хезболах“, који је лоциран у Либану, и специјалне службе Ирана. Издата је чак међународна потерница за Министром одбране Ирана Ахмадом Вахидијем.

Након 18 година на аеродрому бугарског града Бургас извршена је терористичка акција, која је ушла у историју Бугарске као највећа терористичка акција. Терориста самоубица је однео живот пет израелских грађана, преко тридесет је рањено.

Израелски премијер Нетанјаху и министар иностраних послова Либерман без оклевања су оптужили Иран за овај злочин. Неки израелски коментатори навели су могућност учешћа у припреми терористичке акције специјалне иранске јединице „Кудс“. Међутим израелска страна до сада није изнела никакве конкретне доказе. Двадесет сати након крвавог атентата представник иранских власти демантовао је оптужбе и осудио терористички акт.

Наравно, велика је вероватноћа иранског учешћа. Званични представници Израела потсетили су о операцијама иранских специјалних служби усмереним на израелске објекате од пре неколико месеци у Тбилисију; Делхију, Бангкоку и Баку. Тамо је уочљив траг Техерана. Сасвим скоро су у Кенији и на Кипру спречени напади на израелске објекте. Али то су само сумње.

Убзо после крвавог догађаја у Бургасу, министар иностраних послова Енглеске оштро је осудио терористе, и уз то додао забрињавајуће речи о могућности покушаја „ометања“ Олимпијских игара. Француски представници такође су осудили убиство туриста. Али су уз то додали, да су веома забринути у вези узвратних акција од стране Израела. Задње што би сада пожелели европљани, то је размена удара између Ирана и Израела у Европи. Чак шта више, уколико се Израел одлучи да предузме превентивну операцију ван Европе, нико не гарантује, да Техеран неће нанети ударац поново на европском простору.

Шокантне слике окрвављених туриста изазивају сажаљење према жртвама. Међутим реална политика у Европи и САД више се базира на економским, него емоционалним принципима. Да се потсетимо како је почетком седамдесетих година Европа реаговала на серију терористичких акција против израелских објеката, затим захватање таоца - министара земаља ОПЕК. Све је то пропраћено гласовитим осудама тероризма, иако су западноевропске земље истовремено водили преговоре са Палестинском ослободилачком организацијом о њеном признању. Скок цене нафте је више занимао западне политичаре и њихове бираче, него борба против тероризма.

Чак ако не знамо имена организатора терористичке акције у Бугарској, можемо разумети њихов прагматичан прорачун: напад на туристе треба да заплаши западне руководиоце до те мере, да ће они извршити притисак на Израел, да Тел Авив не би предузео напад на иранска нуклеарна постројења. Европи је сада потребна зарада од туризма. А крвави аутобуси неће допринети порасту туристичке активности, која је од виталног значаја за европску привреду. Управо на такав ток мисли европљана и рачунају терористи.

Авигдор Ескин,