Игор Јарамаз: У Црној Гори је на делу пројекат стварања "новог човека"

Шта можемо очекивати од ваше коалиције а шта од ваше странке по уласку у парламент?

Србска листа је реконституисана 2011. као странка од идејних твораца али још битније на принципама првобитне Српске листе (коалиција 2006-2009.) која је програмом "Ми за нас" разбудила политичку свест Срба у црногорској држави. Без рекапитулације свима доступних бројки и чињеница о претходном успеху, наша политика, Српске листе, али и шире коалиције Српске слоге, се фокусира на једноставно питање као премису сваког политичког потеза: "Где је ту интерес Срба?" Положај Срба је знатно погоршан јер се четири године то питање не назире у дому којим председава Ранко Кривокапић. Циљ Српске листе није само да наглас поставља то питање себи и другима, и да дела у складу са тим питањем, већ и да уведе начело одговорности политичких представника. Циљ Српске листе је да просечни бирач постави питање "Шта је мој представник урадио за мене као Србина али и појединца?"

У најужем руководству једне чланице Демократског фронта налазе се чланови „црквеног одбора“ организације која је себе сама назвала Црногорском православном црквом а која је ескомуницирана од свих Помјесних Православних Цркава. Како по вашем мишљењу може да се развија заједничко политичко коалиционо дјеловање ове странке и друге станке,чланице ове коалиције, која у свом називу има придјев србска? Шта можемо очекивати од овакве коалиције?

Да, конкретно је реч о Бранку Радуловићу из ПзП. А тзв. ЦПЦ која је у ствари Црногорска неправославна црква је замисао ЦК КПЦГ. Од успостављања НРЦГ је одређена струја тежила да примени "македонски сценарио". Од 1970-их то постаје све већа могућност уз Веселина Ђурановића, Вељка Милатовића и Видоја Жарковића. Највећа препрека им је била духовна снага покојног Митрополита Данила (Дајковића) који је уз Митрополита Арсенија (Брадваревића) најзаслужнији у борби против зла и његових слугу на тлу СРЦГ. Што се тиче сарадње са духовним чедима таквог пројекта, она се искључиво може одвијати у оквиру претходно изнетог принципа интереса Срба. Сарађиваћемо са њима у мери у којој они буду уважавали интересе и права Срба. То се не односи само на коалицију господина Радуловића већ и остале опције. Ако бисте ме питали за вероватноћу такве сарадње само бих вам одговорио да је црногорска држава попут паралелне димензије где црно постоје бело и немогуће могуће. Примера ради 2007. године је посланик Албанске алтернативе Васељ Сиништај подржао предлог Устава Српске листе којa се такође руководила принципом "Сва права свима".

Да ли је оправдана оптужба да су они који се залажу да ђаци чији је матерњи језик србски остваре право на школовање на свом матерњем језику, уз одговарајуће наставне програме, изазивачи подјела у Црној Гори? Да ли су постојале подјеле у Црној Гори прије септембра 2011.г. када је нарочито актуелизовано овакво залагање које је тада постало одговор на „договор о језику“, познат још као договор Лукшић – Милић, Медојевић, Мандић?Да ли је препознато благотворно дејство овог споразума на предупређење подјела у Црној Гори или на њихово стишавање?

Где год је људи ту постоје и поделе које нису нужно лоша појава. Што се тиче Срба и Црногораца, сваки покушај занемаривања те разлике искључиво иде на штету Срба. Најбољи пример је тај злогласни "договор о језику". Резултат је да србска деца уче црногорски и само црногорски језик иако је наводно тај договор постигнут да не би морала уопште да уче црногорски. А да подвала буде већа, постојећи просветни закон је, у складу са чланом 79. Устава, и пре тог договора предвиђао не само да србска деца похађају целокупну наставу на србском већ и да њихов наставни план и програм уређују Срби, да им наставници и директори школа буду Срби и да чак уче српску историју и елементе српске културе и традиције на другим предметима (музичком нпр). Испоставило се да је постигнут договор око тога да србска деца ни по коју цену не смеју да уче србски језик и то на инсистирање Нове која у свом пунијем називу чак носи придев србска.

Има ли шансе да Срђан Милић и СНП прихвате рјешење са србским одјељењима?

Мислим да СНП и Срђан Милић немају ништа против тога да Срби уживају своја уставом-зајемчена и законска права, чак је више Срба функционера у тој странци него Црногораца. Мислим да је СНП у претходном случају био жртва још једне политичке сплетке Андрије Мандића. Све то на страну, борба Српске листе и Србског блока за србско образовање за српску децу ће бити неуморна. То не само да ће морати да прихвати СНП већ и ДПС јер је у складу са њиховим законским и уставним решењима. А и над шефом постоји шеф, ту је и међународно право и као и стране инстанце.

Какве се намјере крију иза одлуке министарства образовања и завода за школство да се протјерају србски писци из наставног програма за књижевност у основним и средњим школама и иза жртвовања научности за рачун уских страначких интереса у уџбеницима историје?

Мислим да то питање превазилази уско страначке интересе ДПС и СДП. Очито је по среди пројекат изградње новог човека, што би рекао Маркс. У овом случају црногорског човека за црногорску државу. Тај социјал-конструктивизам се не види само на часовима језика и књижевности него историје и у целокупном наставном програму. Зато је преко потребно да пружимо прилику србским родитељима да изолују своју децу од нежељених последица које ће њихову децу осудити на ту паралелну димензију. Нема већег понижења од тога да вам потомство окрену против вас, како су то радили Османско царство и НДХ. Таква мера спада под дефиницију геноцида УН према конвенцији о спречавању истог из 1948.

Премијер Лукшић је прије непуну годину изјавио да у Црној Гори постоје двије цркве и да од њих треба створити једну. Какви потези би се могли очекивати од оних који би покушали да остварују политички програм изражен кроз овакав нонсенс ?

Намеће се логички низ: симболи, међународно признање, језик. Последње на тапету је Црква. Као неко ко је изучавао ту тематику могу рећи да је правни положај Српске православне цркве и њене имовине на тлу црногорске државе, стамен као Острог. Очигледно је окупљање отпадника од хришћанства у тзв. ЦПЦ одслужило сврси - мобилизације Цетињана и осталих Црногораца претходних 20 година. Пошто је јасно да су четири епархије СПЦ чврсто заштићене домаћим али и међународним правом, освајачима једино преостаје да траже савезнике изнутра који би их пустили иза бедема. Нама преостаје молитва и вера у Божију чудотворност.

У неким ранијим саопштењима ваше странке али и саопштењима ваших коалиционих партнера говорило се о фашистичком па и нацистичком дјеловању режимских странака. Дали се ту ради о „издвојеним инцидентима“ или је то тежња која их карактерише?

Мени је част да је други потпредседник Политичког савета Српске листе професор Предраг Вукић, међу најбољим студентима историје послератног Београдског универзитета, са просеком 9,6. Управо је потпредседник Вукић први то стање дијагностификовао 90-их као црногорски нацизам, односно социјалистички црногорски национализам. Ендрју Хејвуд наводи девет карактерних разлика између фашизма и нацизма. Државнотворна идеологија СДП-ДПС је у готово половичном раскораку између фашизма и нацизма. Као што видите, свака оцена коју износи Србска листа има пуну научну одговорност јер је поткрепљена логичким аргументима, емпиријом и теоријом. Тако с пуном одговорношћу тврдим да уопште није реч ни о каквим издвојеним инцидентима већ типичним манифестацијама једног јасног стања. Оно што издваја те "инциденте" јесте медијска пажња, много више их је прошло и идаље пролази непримећено. Професор Вукић је рођени Цетињанин који свакодневно живи голготу Србина у Катунској нахији. Он свакодневно живи у средини која мржњу поткрепљује увредама, физичким насиљем и пре свега изоловањем непожељних која њему пружа прилику за дугу и дубоку рефлексију. Попут заточеника на издржавању дугогодишње казне размишљао је о узроцима своје судбине и кривице, у овом случају српске народности. Није нескромно рећи да смо сви ми, у друштвеном смислу, ученици професора Вукића. Нажалост, прогнозе Предрага Вукића потврђује ток историје.

На појединим мјестима у штампи која излази у Црној Гори помињали су се извјештаји Викиликса везано за поједине политичаре у Црној Гори? Ко су звијезде Викиликс Монтенегра и по чему постају познати захваљујући Асанжу и његовој екипи?

Издвојио бих Предрага Булатовића и Андрију Мандића. Булатовић је према депеши 1.6.2006, одмах по референдуму узнемирен конституисањем ондашње Српске листе да је потрчао у америчку амбасаду како би им рекао да неко мора зауставити СЛ пре него што окупи 100.000 гласова. То је као опасност по црногорску стабилност навео вођа покрета за очување СЦГ. Тада је тврдоглаво инсистирао да је Црногорац (тек пред попис 2011. је постао Србин) и забрањивао је српске тробојке на скуповима за заједничку СЦГ. Мандић се спомиње као контроверзна личност, 19.6.2006 им дословце преноси ставове, интерно страначки формулисане од Мирослава Влаховића, пре редиговања званичног програма "Ми за нас". Американци га препознају противника кога треба уважити. Aмериканцима је Мандић постао занимљив када је послушао савете да подржи идеју атлантских интеграција. Наводи се у депешама да се хвали како за то уопште нема подршке у странци мада је више пута обављао обрте, час је био за, час против НАТО. Након гашења Српске народне странке и трансформације Српске листе у Нову, америчке дипломате с муком убеђују тек половину црногорске Владе да је Мандић стабилизовао њихову владавину.

Након сецесије Црне Горе и њеног издвајања из државне заједнице СЦГ Србија је постала држава наслиједница СЦГ. СЦГ је имала државно правни континуитет са државом насталом уједињењем након одлуке Подгоричке скупштине 26.11.1918.године. Може ли се не само због овога већ и због битних суштинских разлика довести у питање државни континуитет данашње Црне Горе са Црном Гором Петровића? Ако може да ли то оправдава, уз тежак положај српске заједнице, евентуално коришћење мањинских права, записаних у уставу данашње ЦГ? Вас су доста често ваши политички опоненти критиковали због предлога о заштити србских интереса коришћењем мањинских права.

Петровићка Црна Гора је имала своју генезу. Међутим, она се тешко може сматрати државом у економском, политичком, правном па чак и философском погледу. Упливом нових идеја али и миграцијом четвртине њеног најпродуктивнијег становништва је дошло до неминовног укидања такве Црне Горе. Србија као Пијемонт и србско уједињење су тек били маска борбе против нефункционалности претходног поретка, због чега су и бегови Пљеваља, Бијелог Поља и Метохије на Подгоричкој скупштини 26.11.1918 гласали за утапање у Србију. Живот у заједничкој држави, са свим манама Краљевине СХС/Југославије је био период политичког, правног, економског, културно-просветног процвата простора државе коју су укинули њени грађани. Једном речју је то био цивилизацијски скок, који су тек поништиле две тоталитарне идеологије окупацијом 1941: фашизам и нацизам. Трећа тоталитарна идеологија, комунизам, је надоградио Мусолонијеву и Хитлерову марионетску црногорску државу да би је претворио у тренутни облик, подједнако неодржив као сви претходни, али ојачаног имунитета на кобне фалинке претходних инкарнација. Постојећа инкарнација је антицивилизацијски чин који се оснива на негацији свега што је свето човечанству. Црногорскa државна идолатрија - олтар државности коме се приносе ритуалне жртве у људском достојанству - је бласфемија сваком студенту права и политичких наука осим можда у Пјонгјангу, Ријаду или некој трећој диктатури која од људи прави марву. У таквој држави су Срби мањина у математичком, правном, политичком, па чак и етичком смислу. Чак се може рећи да су Срби фактор опстанка црногорске државе. Она опстаје у мери у којој је Срби прихватају и не доводе у питање. Када критична маса буде констатовала чињеницу да су мањина, Црна Гора неће више моћи да паразитски исисава људскост својих грађана, или ће једноставно престати да постоји. По некима је то једно те исто.

Разговарао: АЛЕКСАНДАР ПАВЛОВИЋ