Вечна борба човека и камена

Билећа – У срцу херцеговачког крша угнездила се Врањска. Двадесетак километара је далеко од Билеће. Ма какав вакат био, у Врањској све почиње и завршава причама о камену, чатрњама, жуљевима, страдањима, али и о духу који, ма како зло време и недобро били, никада није напуштао горштаке.

Умеју се они данас и нашалити како се „из Врањске може извозити само камен љутац и бадњаци”.

Под планином Ситницом, у тој Врањској, расуло се шездесетак насељених и, за мало па, исто толико замандаљених домова. Јасење, Длакоши, Обло брдо, Треслова ... Све то сија и кад нема сунца. А њега је у Врањској има више од 250 дана у години.

Са каменом се овде и у смирај на починак одлазило и у зору будило. И мајка би, чеду кад се роди, прво камен стављала под главу, па га тек онда млеком задојила... Када се није имало ни о чем другом, причало би се о човеку и камену. Љубави ко љутац стаменој. И вечној, дабоме.

Свевишњи нам је највише камена даривао. Али нас и без плодних вала није оставио. Од њих живимо. И отимамо се времену, каже старина Стево Биберџић.

Врањска је некад давно за Билећу била „варош голема”. Када је у Врањској било десетак засеока и у њима живота, у Билећи , у исто време, тек пет-шест кућа. У Врањској су живели само они који су ту, једноставно, морали остати. Другде нису могли или их нису хтели. Ту и такву Врањску вековима помињу хроничари.

– Овде су опстали само хајдуци и вуци. Свако је бранио своје и није се дао. Вековима се борио за слободу. Данас се пуно прича и о демократији. По мени се демократија мора носити у души. Демократа је, тако ти ја контам, онај ко другом мисли добро исто као и самом себи. Али мислити добро само себи и више ником другом, е тако се не море – објашњава осамдесетогодишњи Стево.

У Врањској се историја вековима крвљу писала. И за свих тих векова нико и никада није окаљао ни образ ни руке. Бранио је и светиње. И чатрње и оно мало плодних вала и брежуљке на којима су и данас три православне богомоље – саборни храм Светог Николе освештан 2005. године, црква Светих врачева Козме и Дамјана и најстарија, Ђурђева црква. Саграђена је, веле тако сељани, 28 година пре Косовског боја, и то на месту где се налазила пастирска богомоља. 

– Ми у Врањској, намернику не дамо да буде ни гладан ни жедан. Кад не би имао где, у Врањској би га и конак чекао. И увек добродошлица какве је мало где у овим нашим, каменим беспућима – уверава Дражен Дунђер.

У Врањској, а исто је и у многим другим срединама харцеговачког крша, не тако давно било је око 400 ђака. Данас само четворо. Милица и Зоран по три, а Предраг и Ненад, чак дванаест километара пешаче до школе где их чека учо што макадамом долази из Билеће.

Причали би у Врањској и о Чардачини и тамошњем братству Радовића из кога, веле тако, порекло вуче велики књижевник Меша Селимовић.

Причали би и о некрополи и стећцима. Каменим громадама које говоре да је давно овде било живота. Кажу да су тамо негде шездесетих година прошлог века, са овог локалитета пребацили стећак који се и данас налази пред Земаљским музејом у Сарајеву.

Причали би сељани и о лустеру кога је, врло давне 1895. године, Ђурђевој цркви у Врањској даривао Коста Кашиковић. Он и данас виси на своду старе богомоље.

Причали би у Врањској и о Пеку Делићу који је поред своје троје деце, а најмлађе има двадесет и две године, пре неколико месеци добио и четврто, сина Стефана. Каже како му је била намера да покаже другима да „живота ни у Врањској нема ако се на штриковима не суше пелене”.

Упознали би домаћини намерника са десетогодишњим Ђорђем који по прашњавим сокацима од засеока до засеока, раздрнданим „стојадином”, требињских регистрација превози старе и уморне.

Даривали би намернику и безброј других прича. Али ваља нешто оставити и за други пут. Када Врањској тај намерник опет дође у походе.