Амерички затвори не подносе критику

Сматра се да такозвана златна милијарда која обједињује грађане најразвијенијих земаља света, живи у условима повећаног комфора у поређењу са осталих шест милијарди становника Земље. Управо зато је и названа златном. Многи од оних који вољом судбине не улазе у њихове редове осећају страсну жељу да по сваку цену макар дотакну високе стандарде Запада. И ако већ не могу да доспеју у потрошачи рај кроз парадни улаз, могу тамо да пробају да уђу на споредни, на пример затворски. Јер златни стандарди, у крајњој мери у неким западним земљама, важе за све без изузетка.

Довољно је сетити се дискусије која је покренута око услова држања норвешког терористе Андреса Брејвика у затвору. После убиства 77 особа осудили су га на 21 годину затвора, свака од њих коштаће норвешке пореске обвезнике 700 хиљада евра. Наравно, то је изузетак случај, али он упечатљиво илуструје проблем у целини. Норвешким затвореницима се стварају толико комфорни услови да је то својеврсна реклама за привлачење сиромашних странаца који можда уопште нису рецидивисти, једноставно желе да се неколико година одморе од рада. Норвешки порески обвезници не желе да се мире са таквим стањем ствари. Недавно две велике партије Норвешке – десна Конзервативна и Партија прогреса – предложиле су да се изграде одвојени затвори за странце, са нижим стандардом од осталих места за издржавање казне. Против двоструких затворских стандарда залаже се владајућа социјалистичка Радничка партија Норвешке. Зато су социјалисти спремни да појачају притисак на земље које извозе криминал како би оне узимале назад своје грађане који врше криминална дела у Норвешкој. И осим тога на дневни ред може да буде стављено питање куповине места у страним затворима за странце.

Дијаметрално супротним прилазом одликују се власти Авганистана. Тамо је национални казнени систем толико разнодушан према свом контигенту, да то постаје чак повољно за локалне криминалце. Ево шта је рекао за Глас Русије начелник авганистанске Управе затвора Амир Мухамад Џамшед:

- Ради се о томе што већина авганистанских затвора јесу обичне глинене куће које авганистанске власти изнајмљују од власника. За 30 година бојевих дејстава стационарни затвори су разорени. И у актуалној економској ситауцији није тако лако обновити их. Наравно, тамничари се труде да бирају не превише оронуле куће, мењају врата, стављају решетке на прозоре. Али јасно је да затвореницима није превише тешко да уколико желе организују бекство.

Јасно је да није сасвим конректно директно поредити казнене системе Норвешке и Аваганистана: превише се разликују социјално-економски модели ове две земље, путеви њиховог историјског развоја. А поређење Норвешке и САД сасвим је допустиво. Јер грађани ових земаља заузимају водећа места у тој најзлатнијој милијарди, где се није нашло места за сиромашне Авганистанце. Треба одмах истаћи да је стање ствари у америчким затворима много горе него у норвешким.

Проблем покреће њујоршко одељење Савеза за заштиту грађанских слобода САД. У одговарајућем реферату правобраниоци указују на бесправно премештање затвореника у сурове строге изолације, у суштини у самице. Обично тамо терају због агресивног понашања. Али амермички затвореници често се налазе у тесним ћелијама. У таквим ужасним условима човек се разара као личност. Узнемиреност, депресија, очај смењују неконтролисани напади снажног гнева. Истраживања су показала да такви симптоми постоје чак код физички и психолошки снажног човека.

Чинило би се, криминал у Америци уз слично стање ствари треба да буде много мањи него у Европи. Ипак то није тако: санитарно-викендашки стандарди држања у норвешким затворима дају на крају 50 затвореника на сваких 100 хиљада становника. У САД су ове цифре веће. Очигледно да хуманизација правосуђа доноси своје плодове. Али свака хуманост у очима јавности треба да се ослања на здрав разум. Није лепо терати пристојне грађане да својим новцем одржавају висок стандард онима који су доспели у затвор баш зато што су покушавали да украду исти тај новац или тим пре живот.